Nova Evropa

рања и развијања, то, говорити о нашем стилу, значи говорити о интимном животу и о интимним мукама нашим, О) томе да смо још до јуче стајали с руком на орозу, с уветом које ослушкује, с душом која се боји, с увек спремљеном бошчом за збег. О томе да су вечите миграције и емиграције наше разбацивале и мешале људе по вољи случаја и заповести катастрофе: јужњаке на север, приморце у планину, брђане на море; брбљивце тамо где се ћути, ћутљивце тамо где се брбља. О томе да је вечито нека запрепашћеност упадала у природе наше, у таленте наше, у навике наше, Отуда у стилу нашем, с једне стране, збијеност, истинитост и јасност, отуда, с друге стране, чворновитост, опорост, сухост и једноликост, Отил наш, до скора још, био је до пола војничка заповест или војнички рапорт, а од пола савлађивање себе да се не каже како је у души него како је у ствари. Отуда у београдском стилу, и данас још, она карактеристика, да после једног пуног, набујалог припремања долази, место разливања, место хармоничнот растварања, долази оно _ познато пресецање: ево зашто, ево како, ево откуд, и с њим нов период, стваран, аргументативан, енумеративан. То »ево зашто«, које је за стилски размаженог човека тако велико разочарање, то је битна црта живота нашег и у стилу. Бегунац, с торбом на леђима на. ветру, на киши, који незна шта му је с кућом и с радњом, не зна колико деце има, који дакле мора да одахне и прекине, али који ипак неће да не доврши, и неће ма шта да каже.

Говорећи дакле поводом стила нашег о животу нашем, требало би споменути врло много ствари, и још и врло много нових, или бар неспомињаних ствари. Требало би, поред даровитости наше, споменути једаред и тупост нашу; поред кроткости наше једаред и уочљивост нашу; поред доброте наше једаред и злоћу нашу, стару, заосталу злоћу вековних робова.

Све то, и много шта уз то, иде у историју, еволуцију и биологију београдског стила. Наравно да толики материјал испада из теснот оквира овог мог реферата. Оно што у овој прилици стижем споменути, то су неколика опажања на стил тројице најоригиналнијих, најреволудионарнијих и најосетнијих неимара на изграђивању нашег т. зв. београдског стила, То су, г. Богдан Поповић, ватим, црна наша жалост, покојни Јован Скерлић, затим г. Слободан Јовановић.

Та су три човека, по нечему, нераздвојно једно. Једно и свеједно су као представници зрелости и модерности нашег стила и у националном и у европском смислу. Иначе, та су три човека три разна лица, три разне школе, три потпуно самосталне варијације београдскот стила.

Покушаћу, овом приликом, по једну кратку и брзу скицу о г. Б. Поповићу и о покојном Окерлићу, и нешто разрађенију скицу о т. Ол. Јовановићу. ii

Али пре тога бих морала продискутовати, наравно у грубим цртама, једну тачку из науке о литерарним начелима. У овој прилици је то питање о унутрашњим и спољашњим квалитетима стила,

139