Nova Evropa

славију путем спасења и осигурати јој будућност достојну њеног

јунаштва и њених жртава. Зато правимо апел на њих да развију Скерлићеву заставу, символ части, слободе и напретка.

Др. Митковић.

Хисторизам у политици.

Кад се је испунило вријеме, па је требало да се средовјечне преживјеле установе и уредбе оборе и макну, била је нужна једна. сила, један ауторитет, који би био довољно снажан да проведе тај огромни посао. Те су наиме установе џи уредбе захватиле дубоко коријен, а. посвећене су оне биле ауторитетом у који су сви вјеровали, — била је то сама старина — и мало тко се одлучио лака срца у њу дирнути. Све што одавна постоји, све што је наслијеђено од отаца и дједова, све то посвећује та мистериозна сила старине, тако те је добро оно што је старо, У обичном животу говори се тако често 0 »старом добром добу«, а у средовјечним споменицама читамо толН често »добри стари закони« и слично. Што нас упућује, како се озбиљно вјеровало да епитета, »стар« и »добар« спадају заједно. Дошло је, како рекосмо, међутим вријеме, кад се је тај ауторитет · отрцао, јер је искуство показало да напросто није истина, да би оно што је старо морало бити самим тијем уједно и добро. Тај нови ауторитет, та нова сила с помоћу које се руши оно укоријеЊено »старо« и »добро« јесте природни разум. Једног лијепог дана. није се више сматрало само оно добрим што је било старо, и зато што је старо, већ је разум ишао по својем посебном мјерилу вреднота просуђивати, да ли нешто треба оборити или је оно вриједно да и даље постоји. Тај је »рационаливам« затосподовао у правним и политичким дисциплинама, и тада се је образовала посебна, школа, школа природнога или, како је зову, школа умнога, права, којој је највишим ауторитетом у свим спорним питањима био равум, — тако је против »старог и доброг« права иступило природно или умно право. Под овим ауторитетом разума, сакривале су се дакако револуционарне мисли, па је природно право чистим умственим конструкцијама доказивало неразумност старог поретка, и теоретски предлатало начин, на који би се старо требало измијенити и замијенити новим. Тако је рационализам 17, и 18. вијека, особито у крилу школе природнота права, провео револуцију, која је најснажније избила у Француској, и која је на измаку 18. и на прагу 19. вијека изазвала познати знатни преокрет у социјалном и културном животу. Ум је био онај гипки инструменат с помоћу којег се је теоретски оправдавало револуционарне идеје и који је могао. разним својим конструкцијама, примјерице о друштвеном уговору или о прирођеним правима, протурити сваки свој постулат,

Али у часу, када је у француској револуцији ум постављен на божански пједестал, наступа и преокрет. Увидјело се је да треба,

193