Nova Evropa

ће издати Српска Академија), па је сада доставио влади своје резултате, па како је очито и г. Двијић био незадовољан, бише исправљене потрјешке из ранијег указа на темељу научних резултата. Мар: ковић је публиковао те своје резултате у »Гласнику теографског друштва« (1914), а овај случај постаје интересантним прилотом за европејштину једне владе која хоће да слуша науку кад је у чему погрјешила, Та радњица о »Номенклатури балканског полуострва« садржи најзад и значајан моменат за еволуцију Марковићеве надијоналне номенклатуре, — од српства, понешто затуљеног и кратковидог, до широкотрудог југославенства, које он већ искрено исповиједа у свом посмртном дјелу.

Посљедње дјело В. Марковића: »Православно монаштво и манастири у средњевековној СОрбији« подијељено је у три већа дијела, у којима кронолошким редом приказује поменуту тему. У првоме налази се приказ монаштва, п манастира до почетка владавине Немањића (до 1168); у другоме, времена Немањића; а у грећем доба иза Немањића па све до краја српске самосталности (1371—1459).

Књита В. Марковића, је већ самом савјесно прикупљеном грађом смањила један велики комплекс питања наше културне хисторије, која бу досад стајала у многочем нерјешена. Издавачи књите исправно означују овако стање на пољу српске црквене хисторије до Марковића: »Ми бисмо се отрешили и о његову милу успомену и о нашу науку, кад бисмо пустили да ово дело остане неиздано, јер је оно први озбиљни научни покушај да се проучи и прикаже целокупна прошлост православног монаштва и манастира у средњевековној Србији. Та је прошлост досад била непотпуно проучена, те је то била једна од главних запрека за упознавање развитка наше културе, на који је православно монаштво вршило дуготрајан и јак утицај. То се одавно знало, али су тешкоће око проучавања нашет верског живота и дрквених установа у Средњем Беку тако велике, да их досад није могао нико савладати, когод их је покушавао у целини решити. Јер намера, Илариона Руварца, да састави опширно и темељно дело зета заста, остала је само његова најмилија жеља, а Стојан Новаковић је из великог низа нерешених питања, о утицају православне цркве на наш прогрес, само неколико обрадио, и већ тиме, заједно с осталим нашим историцима, јасно доказао, како је утицај православне цркве на наш културни развитак био велики и како је нама још слабо позвнат.,«

Иако је у књизи В. Марковића од дратоцјене важности сабрана и на његов начин обрађена грађа, ипак нам она не даје још ни приближно пјеловит дојам оних, управо големих утјецаја које је православно монаштво вршило на саму културу Орба. (Сасвим је паралелан и аналоган случај са утјецајем западних католичких манастира у првом реду бенедиктинских, на почетке и развитак културе у Хрвата.) Можда је то и била евентуална задаћа Марковићева, након овог првог дјела у којем је хтио дати на прегледан начин само хисторијске податке о појаву и оснутку појединих мана-

912