Nova Evropa

(1552) и у Астрахану (1556), те се у XVI столећу великоруски Козаци утврдише чак и на Тереку пред планинама, Кавказа. 15851 освојише већ и Сибирију, и невероватном брзином стадоше продирати Руси напред све до обала Тихог Океана. Али је Москва упирала, своје погледе и према западу, према обалама, Балтичкога Мора, и према пољско-литавским провинцијама које су биле настањене православним руским житељством. Нису се узалуд московски владари називали великим кнезовима, а касније и царевима »читаве Русије« (всеја Руси, од ХУТ столећа).

Морамо држати пред очима, да се је након пада Кијева један део јужно-руског становништва повукао према западу, чак у Карпате, У тој »Црвеној Русији« (име није објашњено) играле су значајну улогу кнежевине Халич и Владимир (отуда аустријско име »Галиција и Лодомерија«), али ове на концу шостадоше предметом распре између Мађара и Пољака, док се Пјастовићи и Анжуовци не удружише те 1340 Казимир Велики присаједини Халич 0 Лавовом Пољској, а 1366 такођер и Владимир у Волинији. Ова подручја за“ држаше име Рус, па су се тако називала и као делови пољске државе. У средовечној латинштини употребљавало се за ову земљу име »Вшћеша« а за њене становнике »Кшћепј«, које има да се сматра исто тако као име чешко или мађарско, и које није тек Ayстрија пронашла како су то тврдили Пољаци и Руси. У једној византијској исправи долази за Халич још 1292 грчка ознака »микре Россна«, дакле Мала, Русија, с очигледним обзиром на већу Русију Ha северо-истоку.

Чудна је била судбина осталих мало- и белоруских крајева. На територију Литавада, који нису Словени, постаде једна кнежевина која се ускоро стала ширити према словенском истоку. Још је Гедимин ујединио (1318—1820) с Литвом цело подручје старих Кривича, који се имају сматрати праоцима белих Руса, а мало помало придружише им се и малоруски крајеви све до Кијева, па чак и преко Дњепра. У тој Литви била, је руска култура тако снажна, да. је и након крштења Јатела, (1886), који је праве Литавце и привео био католичкој вери, остала као главна у земљи, а једна врста црквено-словенског јевика измешаног са веома много белоруских и малоруских елемената служила је као уредовни језик од ХТУ па готово све до ХУП столећа, јер су према литавском статуту све исправе имале бити написане »руским словима«. После политичке Уније склопљене у Лублину (1969), којом је литавско мало племство у борби против великаша добило иста права као и пољско племство, и после пркване Уније брестовске (1596), која је велик део Малоруса и Белоруса потчинила папи и латинско-пољској култури, отпочело је, даботме, брдо нашредовати попољачивање горњих сталежа, а није, наравно, остало бев утецаја ни на ниже слојеве, тако да су и у језик Малоруса и Белоруса продирали све више пољски елеMCHTH. 339