Nova Evropa

убијања минуло, треба да буде помирљива и радна, према Гундулићевим стиховима;

Да је умријет мното боље Нет испразно дни трајати.

После мача — рад у миру. Ми имамо да довршимо и усавршимо славно започето дело. Да бисмо то што пре постигли, ми морамо одбацити неке предрасуде, морамо донекле кренути новим путем, одајући притом дужну пошту претходницима.

Ми се можемо разилавити у многим стварима, можемо не бити сложни у питању облика владавине, у питању државног уређења. — али има извесних тачака у којима не сме бити подвојености међу нама, у којима би подвојеност значила право издајство према отаџбини и према онима који за њу изгинуше.

Своју земљу ми морамо волети изнад свега, — »СОвој народ треба искрено волети па тек онда моћи за њега радити« (Г. Пашић). Али зато немамо права бити шовинисте, — ми га, нека ми се допусти израз, морамо волети тросвећено. ЈЊубав према родној груди је предуслов сваког добра и напретка, јер се радећи за своју отаџбину ради истовремено и за остало човечанство. Тако мисли све што је честито и искрено; у томе нема никакве подвојености међу нама.

Народно јединство — Југославију — морамо сматрати као највиши идеал, као догму о којој се не расправља. Ми га морамо 0чувати и ојачати упркос свему и упркос свима, јер оно «није створено заслутом само једне странке, само једног племена или само једног поколења, оно је »награда напора читаве плејаде нацијоналних 60раца. санкција безброј жртава« (Др. Митковић), дело многих и мнотих тенерадија. — Тако мисли сва омладина. На жалост, има још људи који сањају о Великој Хрватској, о Великој Србији. Ми те људе разумемо, ми поштујемо њихова осећања, али — нека нам не замере — ми морамо устати најодлучније против таквих схватања. Ми их равумемо — јер из њих говори, из њих виче, прошлост. Они личе на онога човека који се обогатио н подитао велелепан дворац, и преселио се у њ; али му је жао оне своје старе кућице у којој се патио, у којој се надао, у којој је проживео срећних дана, и он би се понекад радо вратио тамо бар на дан-два. А како и не би“ — та тамо му је остао један делић његове душе, Али зар зато да напушта веле-

лепни дворац, да се враћа у ону милу малу уџерицу, — зар није боље да направи од ње мали музеј којим ће се поносити“ Да васпитамо народ, културно и политички, — то је наш

главни задатак, то је наше право на опстанак. Ми се морамо више и искреније приближити народу и радити увек отворено. Ми се не смемо плашити истине као слепи мишеви светлости, ми не смемо радити у помрчини, — народ је у пуној мери заслужио, својим врлинама и својим жртвама, да га они који треба да га воде не обмањују више дематоштвом и лажима, И, на другој страни, ни ми не смемо поћи за рђавим истинктима масе.

436