Nova Evropa
и умјетник наше величине, јер његова рука ствара живот из мртвих ствари. Он је господар материје: Дрво и камен претвара у мисао, својим генијем оре гранит, Он је једини мајстор наших храмова,
Кад сам ушао у те умјетничке одаје, гђе стрше његова, сува дрвећа, праг тог дома био ми је улаз у отачбину, — улаз у културу и човјечанство. Боравећи код тих величина, осјетио сам у срцу неизмјерност по којој он плови, — нема ланаца, који би га сапети могли, јер је његова снага из васионе. Суморно је то дрвеће; само богородица са дјететом лебди у кору анђела, она. је етерично света, баш као и наша слобода. •
Мештровићева нацијонална релитија, родила нам је наше спасење. Он је ову нашу слободу гледао пред једним деденијем, визијом генија. Под његовом руком ускрснуше наша, јунаштва. А сада. је вјера отаца наших дирнула његову снагу, да проговори читавом човјечанству. Никад се не виђе у једном човјеку толико величине, У њему су све наше душе и сва наша срца: по њему оживише наше славе. Он им је дао видљиву форму. Ми смо сви осјећали Марка и Милоша, он им је дао обличје. У тим умјетничким дворима пале су сад велике тишине, — оне говоре кроз сухо дрво као робови народа, и ви осјећате далеке дубине, које само мисао чује,
Ми данас гледамо умјетнине, које до сад He виђо нитко ло пас. Мештровићеве линије су велике у простору и времену, у мисли п осјећају оне су велебне као да су рађене да буду смјештене у готичком храму који до неба сиже. Мештровић је побједитељ времена, и побједитељ умрлости, јер ће са именом својим ходати по стољећима као пирамиде. Велик је као вријеме у коме живе, а јер су сви мањи од овога времена, то се Он уздиже гордо нада све, па их је мало који га виде, јер је отишао превисоко ....
Мештровић нам је унио у домовину љепоте својих мисаоних свјетова, и тим својим даровима стекао нам је право на слободу пред великим свијетом. Он је једини кадар да растјера облаке, што лопадоше по нашим обзорјима, јер Он је мајстор нашег свјетла.
Његова је школа у свемиру близу сунца, У тој је школи видио прошлост и будућност, тамо је осјетио дубине мисли и замах осјећаја. Све је однио из те школе и даровао овом свом дрву и камењу. Кад сам све то видио, чинило ми се да сам био у светим ливадама давног прољећа, гђе живу љепоте грчког времена. Сада чекам п мислим, шта могу још већега да створе те златне руке.
Његове статуе живу и мисле као богови, неумрле су као грчки кипови, и говоре као дубоки мислиоци. Буље у простор гледајући будућност, без страха да ће их тко укорити с површности. Кадгод тамо стигнем, сусрећем се са тим умјетнинама као са старим знанцима, Већ је читава, легија тих умјетнина које те гледају и зову на размишљање, Њихова је тишина дубока као у свемиру, оне разтоварају само са звијездама и с мисаоним људима. Ти су разговори моје најсветије интимности, читаве књите из њих говоре. То су божанства нове религије, то су говорници душе, који никада не из-
496