Nova Evropa
време не ствара повољне прилике за развитак уметности. Када, је товорио о књижевности прављеној из главе, Недић је имао поглавито на уму француске парнасовце, чија је уметност била сувише хладна и правилна, и француске натуралисте, код којих је надахнуће било замењено документовањем, и који су писали романе »на основу факата«, као што се расправе пишу, После Недићеве смрти, интуицији је почела опет да скаче цена, и у књижевности обладао један мање интелектуалан начин писања, са већим давањем маха слободном ванобу и подсвесној осећајности. Али онда, се видело да је интуицију када једном постане мода, могућно »симулирати« као све друго, —
и да књижевност која се на тај начин добива, није ништа мање »фабрикована«, нето она књижевност из главе на коју се Недић јадао.
Када се пређу редом све књижевне симпатије Недићеве, пада у очи да је Недић волео писце који су имали Сеттш-а, хумора, фантазије, а није волео оне који су имали психолошке анализе, самопроматрања, развијеног унутрашњег живота, Француска књижевност, која је дала већи број психолога и моралиста, него и једна друга, била је баш она међу великим светским књижевностима, која га је најслабије привлачила. У немачкој књижевности највећи психолог и моралист био је Гете, али код Гетеа Недић није волео психолога и моралиста нето сентименталног љубавника и складног лиричара. Он је радо читао »Вертера«, а не Вилхелма Мајстера ; заустављао се у целом »Фаусту« само на Мартаритиној Историји, и тај спев, узет у својој целини, са својим скривеним философским смислом и својим символизмом, није га нарочито интересовао. Философ Артур Шопенхајуер био је, истина, један од њетових омиљених писаца, али и Шопенхауер био је привукао његову пажњу више као човек и као писац него као философ. То је била једна интересантна личност. један мрзовољан особењак једноставног несавитљива карактера, са необично чврстим и стаменим начином писања, и са необично чистим и једрим немачким језиком, коме се Недић стално дивио као и Свифтову енглеском језику .... У енглеској књижевности, исто тако, Недић је код Карлајла волео и песника и хумориста и полемичара, само не моралиста; овота је оставио на страну, и мало водио рачуна, о томе да је Карлајл био »највећа морална снага« свога, времена. Џорџ Елиот, која је у енглески роман уносила више психолошких проматрања и студије моралних проблема, нето њени претходници, — није се никада чинила Недићу вредна нарочите пажње ;: он је прочитао два, три њена, романа, и није осећао потребе да их чита наново, као што је читао романе Дикенсове и Текерејеве. Мередитов психолошки роман и Браунинтову философску поезију није тако рећи ни приметио, и ако је књижевност Викторијина доба био сву прокрстарио. Он није престајао са хвалама, када би било речи о фантастичном американском приповедачу Хоторну, чији романи изгледају нешто између јаве и сна ; међутим, највећи амерички моралист, који је ув то био и сјајан писац, Емерсон, · није му казивао скоро ништа.
498