Nova Evropa

stvari odnesoše Talijani, Jedva osta nekoliko lepih, zelenih i mo-

drih, Bordona, Ko zna, možda će se neko i kod nas setiti da zaište

naš divni Psaltir iz Minhena, pun zlatnih i crvenih, išaranih, divota, Ratna ošteta., |

Dan je prolazio, Dani prolaze.

U ostalom, sve je po starom, Obišao sam izložbe, Secesija je puna, kao i pre, svakojakih zelenih, belih, žutih krpa, Svake godine, svud po svetu, ima dosta ljudi koji se bave time da slikaju žene zeleno, a ruže crno, I »Herbstaustellung« je pun slika, Ipak, mnogi su umetnici otišli, Otadžbina ne može da plaća, Izlazim iz tih velikih dvorana i primećujem da su uvek isti samo skretničari tramvaja, na niskim klupicama pod kojima drže hleb, zavijen u maramu, Posle podne pada žuta magla sve niže, Tiho, sve tiše, prelazi me groza, Vidim sebe pred vratima kuća gde sam stanovao; pred kućama u koje sam se vraćao zorom, Evo jedna ulica, 6de su se dužvale rulje pijanih, pobunjenih vojnika, I veseo sam, Žalazim u jednu malu ulicu, Preko zidova puze grane pune blatnog snega, Eto male kućice pred kojom sam, uzoru, rado zastajao i, za pozdrav, skidao šešir, Njeni su prozori mali i šareni, Nekad, pre sto godina, u njoj, iza tih malih prozorčića, spavala je igračica Tereza Krones. Kad je mesečina bila, ona se svlačila kraj prozora, Osećam nešto belo, vitko, suzno, kako odlazi od mene; belo kao rosa vodoskoka kad vetar duhne, Na kraju ulice praznina, praznina; nad krovovima, mokra brda i šume i nebo. Sve je tako zamršeno, Što dalje u predčradja, sve je više mulno, Svjetiljke framvaja pale se; sa njih kaplje neka prljava vlaga, Deca me susreću, tolika deca, I sva ta deca prolaze fiho, sa spuštenim rukama, Ne poigravaju, Sva su uvijena u nešto crno i šareno, prepleteno, sa čega vise Копа. Маslio sam da im odem i u parlamenat, da im se nasmejem, Našto to? Eto gledam im decu, I sve vidim, Njima lica vire iz tih čudnih ogrlica i haputića smešna, sa crvenim nosem i velikim, začudjenim očima, Tako bih se rado nasmejao celom ovom gradu što zaudara lešinom, Da im pregledam budžet, novinarstvo sa žučnim osmehom, sa slatkim osmehom osvete, Ali, našto? Oni su ostali isti, — lažljivi, bedni, dobroćudni,

Predveče je pred Operom prepuno. Prekjuče su ispratili Pučinija., Maestro je izišao na mala vrata, sav obasut cvećem, On је skoro sed, ali je još uvek vrlo lep, Mučile su ga samo gospodje. One su dolazile da mu ištu autogram, Skoro svaka druga umela je da kaže talijanski »hvala«, Uostalom nije bilo tako teško naučiti reč dve talijanski, Ta njihovi su muževi i braća sinuli tamo dole, Opera je Još uvek divna, Balet je krasan, On je sad pod rukom Fokina, On će još ove sezone dati jedno8 Čajkovskog, a možda i Rimski-Korzakova, Scenerija će stati milijon kruna, Ne, nemojte misliti da se šalim, Otišao sam i u drugu operu, Tamo je bila proslava Betovena. Bilo je dupkom puno, Rano posle podne stajale su pred pozorištem čičice i devojke sa naočarima, čekajući i hraneći vrapce. Oni odlaze

u treći kat, U parteru sede peštanske jevrejke sa golim ramenima,“

77