Nova Evropa

_ ли је у оним „нарочитим дописима из __ младог Хрвата« било више радости или више претеривања.

Лондона »о тријумфу једног

___ Што се тиче грофовске титуле. нама је жао што је

један добар. књижевни пријатељ учинио Г. Мијатовићу онолику

_ неприлику, и чудимо се да је један Енглез могао у коректури да.

унесе овако фаталну грешку, насупрот рукошасу, и да аутора у

__књизи, којој је дат највећи публицитет, потпише са »Сошпе« без _њетова знања и одобрења. То Енглези, колико је нама познато. обично не раде. Иначе, торње писмо што га је Г. Мијатовић упутио, "тим поводом (и, вероватно, на интерпелације својих земљака у

Лондону), уреднику »Могтапа Розес-а, тешко да се може назвати протестом: у њему се једино констатује, да Г. Мијатовић не упо-

_ пребљава шлемићску титулу на коју има право према дипломи кра-

љице Марије Терезије, а коју му намећу многи у Лондону и неки

органи штампе. О самој дипломи (о којој се, узгред буди речено,

у домовини мало зна) не дознајемо ништа ближе: коме је подарено племство у фамилији, и када, и са којом титулом (зар одма гроф),

Знајући како су Шнтлези пажљиви и осетљиви у погледу титула, _и да никад не намећу оно 'што неко неће, ми не можемо да се од-

оранимо од помисле да ће ипак бити мало кривице и до Г. Мија-

товића, кад та толики Енглези. већ од десет година, тако упорно

вову »Сошпе«: и држимо, да би његови »протести« у том правцу морали бити изразитији него онај у »Могшпб Розћс-у, јер се, напокон, ипак не ради тек о једној приватној ствари, већ о бившем посланику Краљевине Србије, који врло често истиче своју зва-

_вичну прошлост и службу народу. И — да говоримо још отворе-

није — нама изгледа да Г. Мијатовићу није ни најмање криво, да та несамо његови ентлески пријатељи већ и цела британска јав-

_ност сматра, грофом, те са свим респектом за његове старе године

и за његову добру вољу, с којом је служио народу и држави онако

тако је најбоље умео, не устручавамо се рећи, да нам се овако дво-

смислена итра — на једној страни »слута Орбије, најдемократскије земље на свету«, на другој »Сошп« Сћедадо М!уавомећ« — чини у најмању руку неовбиљном, и штетном по наше народне интересе у

Великој Британији.

- Напокон, и спиритивам Г. Мијатовића не би нас много узрујавао, да је он само за његову приватну употребу. Али његова

_ књига, која, је изашла посред рата, У доба када се све што долази

од Орба и Србије дочекивало у Лондону срдачно и увимало овбиљно, носи јаке трагове оваких његових приватних равонода, и кад је реч о историјским и државним предметима. Имали смо прилике видети, где врло угледни и нама наклоњени енглески научници и историчари, који нису иначе веома резервисани у своме суду, машу главом говорећи о овим мемоарима једног балканског дипломате и спиритисте. Можда би и тадашњи наш посла-

_ник у Лондону знао рећи понешто о томе, како му је било око срца

кад је видео и читао књиту грофа Мијатовића, у Лондону. ·

Меко је све ово пак морао рећи 1. Мијатовићу.

Е