Nova Evropa

различита од првобитне, што она не значи потпуну негацију дркаве. Социјаливам хоће државу као економску организацију произвођача, изведену од радника умних и ручних, у којој ће бити искључена разорна самовоља политичара од заната. Социјализам се бори проти класама и класно уређеној држави, у којој једни, који све раде и сва добра. производе, најбједније живе, док други, који свој живот проводе у беспослици и лјенчарењу — зато што их је »усуд« обдарио привилегијом касте, наслеђа или иметка —, живе од плодова туђег рада. Ово револудијонарно становиште социјализма према данашњој форми државе не ублажава се ни најмање, ни у теорији ни у пракси, тим што данашњи социјалистички покрет, да би постигао свој диљ, пристаје и на еволуцијонистички пут. |

Према томе, социјалистички покрећ у много случајева, не заувимље непријатељски став проти етативму (то јест државноме газдинству, или организацији друштвеног рада од стране државе), иако овај ни из далека није идеалом социјализма, јер државна предузећа бивају често још опаснијим оруђем експлоатације радничке класе него приватна

предузећа. Али социјалистички покрет који ширењеми по

бједом правог и истинског демократизма, за хвата све јаче корјене, — док радничка класа добија све већег утицаја на вођење државних послова (политичких, културних, а и економских) —, види у етатизму олакшање преображаја капиталистичке, државне или приватне, својине, у социјалистичку, друштвену својину. Овај ће преображај, дабогме, бити потпун тек онда кад радничка класа (подравумијевају се сви радни слојеви једног народа) преузме пјелокупну власт у своје руке, те државу, као економску ортанизапију, стави у службу опћег добра, и истргне је из служења интересима само једне класе.

II Који је однос социјализма према нацијонализмуг — Ако се ово питање сведе на праву мјеру и прикаже у правом свом значењу, нестаће многих збрканих појмова о социјализму, — социјализам ће престати бити страшилом, — чак и за саму интелитенцију, — п он неће више бити схватан као некакав монопол

»бескућних радника«. Треба одмах и без околишања истакнути: да социјализам учи интернацијонализам, да је социјалистички покрет интернацијоналан, и да у томе баш и лежи њетова највећа етичка вриједност. Носитељ социјализма: радничка. класа (интелектуални и физички радници), она је интернацијонална; што, у првом реду, значи да је она у свему и по свему 'солидарна са радничким класама свих осталих земаља и народа. На то је силе њезини животни економски интереси, као и њезин највећи непријатељ — капитализам, који је, уосталом, својом ортанизацијом данас такођер интернацијоналан, само са разликом да