Nova Evropa

тај његов интернацијонализам нема никакове етичне базе, Радвиштво се не може никад више — а поготово откада је оно ступило на позорницу човјечанства као посебна друштвена. класа — загријати за појам патријотивма какав је био фабрициран од његових непријатеља у његовој властитој земљи. Усљед ове околности породила, се је она. нетачна тврдња, која значи или несхваћање или хотимичну лаж,даје радничка класа анацијонална или чак антинацијонална. Интернацијонализам је могао значити антинацијоналност у доба кад је нацијонализам схватан чисто политички, и док је појам »љубав к домовини« био мијешан са појмом државне припадности, милитаризма, вијерности к династији, итд.. Проти државном империјалистичком патријотизму социјализам се је увијек борио. Али откако се народност и народ почели сохватати социјолошки, т.ј. иза како се спознало, да је обиљежјем народности језик, заједничка историја, заједничке институције, традиције, заједнички териториј, итд., отада, интернавијоналивам није обиљежјем антинацијоналности социјализма. (Оо-

цијализам остаје и даље интернацијоналним, — што као покрет хуманитарни, који своје тежиште полаже у природна човјечанска права, и мора да буде, — али зато он најодушевљеније ступа у

борбу за слободу народа. Слободни је народ идеал социјалистичког покрета, и његова нам историја о том пружа безброј доказа. Сви међународни социјалистички конгреси најодлучније су устајали за ослобођење угњетаваних народа. У бившој Аустро-Утарској, у којој су два народа била владајућа, а остали угњетавани, политички, социјално, културно, и господарски, социјализам се је упуштао у нацијоналну борбу неудаљујући се у томе ни најмање од својег принципа, класне борбе, јер нацијонална, борба била је ондје уједно. и социјалном. Али не треба да идемо далеко у историју, доста је да погледамо на социјалну демокрацију Хрватске и Олавоније за вријеме Куенова и свих других протународних режима, — она, је тада стајала у првим редовима борбе за нацијонално ослобођење; досљедно томе, била је она у првим редовима и код рушења, старе монархије и изграђивања слободне Југославије.

Може се допустити, да је Карло Маркс, у главном дијелу своје теорије — историјском материјализму —, донекле одвише подцјењивао идеолошке силе друштвенога развоја (према, тому и саму народност), али је он у каснијим годинама, своје теоријско: назирање у пракси много кориговао. Но не можемо Марксу то убројити у гријех, у првом реду већ ради тога што нацијонални проблем у његово вријеме уопће није био достатно проучен ни схваћен; а затим, што је и Маркс негирао само онај политички смјер нацијоналног шовинизма који би могао да буде на штету напретка и развоја човјечанства, а особито међународном споразумијевању радничке класе. Сам Маркс је то своје становиште о нацијоналном проблему, првобитно истакнуто у »Комунистичком Манифесту« (године 1848), касније коритирао. Ево доказа: у једном свом писму, из тодине 1859, говорећи о револуцијонарној њемачкој радничкој странци, каже, да она не може остати неутрална, већ мора бити

риса