Nova Evropa

reskna Minčeta je stojala oholija od ma koje istinite tvrdjave, ogrezle ua ljudskoj krvi. Junačku krv našeg naroda pretvarao je tamo Sveti Vlaho u nesavitljivu oholost gosparsku koja je takodje znala rušiti i pobedjivati, Senat Dubrovački je umeo vladati na zemlji i na nebu, u porodici, politici i državi, u crkvi, i u sudbini,

Ali, jedna imanentina pravda, kojoj ne izmiču ni individue, ni inslitucije, ni sredine, pravda života koja diktira onu poznatu: »die

Хе безећаећте 151 das Weltgericht«, ta je pravda poslala tisućljetnoj :

dordoj Republici Dubrovnika Napoleona. Poslala ga je, 'kao noćnog razbojnika, da prenerazi i zaprepasti gospodstvo, i da crvotočinu i iznurenost sahrani; a posle da svežoj narodnoj krvi pokaže novu struju, | Dubrovački miri padoše, ključevi grada odoše u ruke Prančeza,

pučani i kmeti živnuše pred prirodom i zdravljem; a Dvor i palaci se

napuniše f{ragičnim i smešnim utvarama. Gospari dostojanstveni, бора rezignirani, gospari uplašeni, gospari plahoviti, gospari ugašeni — mrfivi medju mrtvima na grobu umrle prošlosti,,. Odsečena krila, udavljeni snovi, pretrgnut čarobni onaj ponos na kome se držala i sudbina i rasa Dubrovnika...

Т drugi i treći deo 7Trilogije je još katastrofa, ali lagana, dosadna,

degenerisana, Jedni ostaju na licu mesta u podmuklom kinjenju siro-

iinje, gladi, laži, pretvaranja i kajanja; drugi, sa sandučetom u ruci, beže u svet 8de ih ne poznaju; treći, s krstom na grudma i promenjenim imenom, padaju nice pred skut Gospodina Boga, Najzad, skidaju se i svete manastirske rase, i otrcani gosparski ogrtači, i vlasteoski potomci tonu u opšte čovečansko, Na Taraci prolaze kraj nas zadnji aristokratski degenerici, pa prezdravela krv koja ima zadnju suzu za pokopanu prošlost, pa zadnja tvrda ostarelotina koja konačno ide »spat«, *

G. Ivo Vojnović, čovek našeg vremena i potomak starih бозрага, pravi i veliki pesnik uz to, umeo je, stojeći svedj na razmedji, gledati i kroz tamu prošlosti i kroz svetlost sadašnjosti, sećali se celom

dušom onoga što je prošlo, živeti celom dušom ono što jeste, ispevati.

i jedno i drugo, Pesnik Majbe Jugovića i pesnik Lazareve Majhe nije narodu svome kazao ništa novo, Sva duša naša, ı sva opšta istorija naša, do juče, nije drugo do boj, krv, smrt, zbeg, žrtva, ćutanje, prkos, sabiranje snage, skok tigra, i megdan za brata i za pravdu. Pesnik Trilogije kazao je novo, Zapalio večni žižak u jednom kutu duše narodne koji smo, tokom stoleća, zaboravili, Podsetio nas da u narodnoj kosturnici našoj davnim davno već leže gospodstvo, blesak, kultura, raskoš i ceremonijal čisto zapadnog tipa i evropskog porekla, Podsetio nas da narodna svest naša, narodna duša naša, može evoluiralti u prostoru svih istorijskih mogućnosti, da je progresivno oslvarenje naših narodnih ideala u svima pravcima i dedovinskoe pravo, 1 dedovinska tendencija u nama,

*

Posle svega što je dosad rečeno, rečeno s namerom da se istakne

ono što je u Trilogiji suptilno naše, rasno, lokalno, što je kut duše i

57

| |