Nova Evropa

»класе«), само собом значи да у моментима, када, је у једној заједници и сувише развијена, класна, свест, када класе нису вољне да чине једна. другој уступке, онда је могућа, само класна. диктатура, па, било то торње било то доње класе. У тим моментима, демокрација. есенцијално губи свој значај, своју важност, умртвљује се, проиграва. се у рукама. хипокрита и декламатора. Уистину, права, демокрација, биће могућа само онда када нестане класа, бар таквих класа створених на основу права приватне својине. Само онда ће једна демократска заједница моћи доиста да буде инкарнадијом Олободе, Једнакости, и Братства. Дотле, моћи ћемо да имамо само по гдегде остваривање извесних спореднијих елемената те идеје. Често ће се под њеним именом прикривати оно што по себи нема, ничег заједничког са њом. Таква, једна, споредна, творевина демократског духа јесте, например, међусобни социјални однос у Америци, где се сваки хотелски судопера, осећа по својим човечанским правима раван председнику републике; где не постоје бирокралска. схватања, понижавања, клањања, пред вишим по рангу. Где је све то тако природно и угодно. И где се сваки частан рад подједнако поштује. Нема разлике између физичког и интелектуалног рада по лично достојанство оних што га врше. Ниједан ваљан рад не деградира или понижава, онога ко се њиме бави.

Биће такођер извесних перијода, када ће се поједине нације |

заносити ентузијазмом слободоумља, када ће се у њиховим народним парламентима доносити сјајне резолуције (например америчка Декларација Независности), када ће се чак моћи и за неколико десетина, година, у ширем или ужем обиму спроводити један део тих идеја. Али ће први судбоноснији историјски догађаји, или битни економски преокрети, заљуљати ту кућу од карата сазидану на неситурноме тлу, и место њих ће се створити каква, олигађрхија. која бе новијим, савршенијим методама изиграти идеју, и у њено име, под њеном заставом, спроводити најцрњу социјалну тиранију. Таква, једна, олитархија, олигархија мултимилијонера, данас у Сједињеним Државама, вије заставу демокрације, и позива, се на сва могућа божанска, и човечанска права, заборављајући да оно што је есенцијално у демокрацији забрањује сва могућа права и повластице, и зна само за добро целокупног на рода i

Данас је овде у Џ. 5, А. демокрадија изиграна. Изиграна као реч, наслов, не као идеја. Јер, у ствари, она, је била само једно новије име за. једну стару ствар; само наслов лозинци »СОлобода, Братство, Једнакост«, коју ново човечанство непрекидно понавља од Франпуске Револуције. И тај ће импулс »Олободе, Братства, Једнакости« увек вибрирати у песми свих нових генерација; вибрирати, док не дође дан када се за њиме више неће осећати потреба, када буде интегрално задовољен. Дан који је још увек само сан правих песника и филозофа, било у литератури, било у политици,

у животу. Једна далека будућност чије контуре још једва, назиремо. А дотлег

119