Nova Evropa

Дотле ће равни либерализми, радикализми, прогресивизми, демократизми, одлетати као изанђале партиске фирме у старо гвожђе. Јер тешко идеји која најзад постане само партија — тешко стварима, и свима онима који спаса траже окрећући главу уназад, и вешајући се о празне речи.

Човечанство се ва ових последњих стопдвадесет година и сувише разочарало разним блештавим »ивмима«, и сувише се нагледало њихова брзог моралног банкротства. Зато је и морао да дође бољшевизам, са својом нелогичном и већ немодерном програмском диктатуром пролетаријата. Ту је у ствари само неколико поштених фанатика хтело да се спасе вечног и прљавог компромиса што тако брзо води под површину. Морали су доћи да спасу заставу социјализма, једину заставу под којом се може данас борити за будућност и ва човечанство, а коју су »социјал-патријоте« већ почеле пре времена да вуку тамо где су и сви други фамозни »ИЗМИ« отишли.

И тако се догодило, да ми стварно данас живимо у доба очајне борбе између само две тежње за супротним диктатурама: на једној страни за диктатуром банкара, генерала, и попова, на друтој страни за диктатуром пролетаријата. »Роог соптоп реорје«, што рекли Американци. И на обе се стране, када су искрени, стиде старе и свете девизе »Олободе, Једнакости, и Братства«, стиде стидом прекаљених партизана који верују да знају вредност фраза. Иначе, када немају времена за стид, они је хипокритски вешају оберучке на своје отрцане заставе; објашњују потребу »прелазног доба« на једној страни, или дрече о ратом поремећеним умовима на другој. –

Али понављамо и опет: тешко старима, и онима који траже спаса, гледајући унатраг.

Па ипак, када хоћу да пишем о демокрацији из овог града у чијој луци, као каква иронија, стоји данас колосална статуа. Олободе; када хоћу да пишем само о њој, о њој као о једној преживелој речи, — не о америчкој демократској партији и њену Вилсону, — и то из ове земље где се некада заиста имало доста, смисла за ону стару и снажну јакобинску девиву —, ја се осећам донекле спутан извесним тешкоћама, које чак није лако ни дефинисати.

Врло се јако осећа да постоји Отари Свет и Нови Свет, постоји та разлика између њих што је широка и дубока као океан који их раздваја. Има толико ствари, истих идеја, истих имена, које као да прелије нека нова боја, као да се на њих гледа под другом светлошћу, када се пређе са, једне стране на другу. Овде се створило посве другојачије друштво, створило бев утицаја икаквих традиција, према погодности што су их пружале нове околности, и са таквим социјалним институцијама које су практично задовољавале њихове потребе, и биле према њихову посебном укусу.

Далеко би ме одвело, када бих хтео да наводим целу историју грађења те нове структуре, а није овде ни место томе. Навешћу само да, као један од главних резултата, имамо овде данас посве

120