Nova Evropa

ни сами Американци не поричу. Погледајте само колико се случајева подмићивања државних органа у последње време из дана у дан забележава. У данашњим је баш листовима скандалозан случај сенатора Луск-а, који је ухваћен да је био подмићен од стране детектива са око 1100 долара, да би протурио кроз сенат своје драве известан »БИ« којим им се повећава плата. Погледајте затим на начин којим се овде води политичка атитација; на, поткупљивост и неисправност штампе, која је потпуно заборавила, на свој некадањи идеал истинског и културног извештача о догађајима у свету; на држање судова према људима који нису по вољи влади и вишим класама; на управљање школских трустова, својим школама, и т. Д. и т. д.. Најзад, на само интерпретирање појма Олободе и Демокра ције како се оно данас врши. Јер ни тратова нема од оне некада свете и неприкосновене демокраличности, када се данас у њено име из вашинттонског представничког тела искључују социјалистички посланици, зато што њихов рад није »патријотски«. Као саркавам звучи име »слободе« у устима оних који, скоро увређени што их нападате, објашњују, да демокрација не значи право да свако слободно исповеда и такве идеје које би ишле против данашњег друштвеног поретка, и које, најзад, нису по вољи већини народа.

Америке Вашингтона, Франклина, Линколна, Вебстера, Емерсона, Топоа, нема. више. Данашња је Америка, Америка Рузвелта, Вилсона, Хардинга и других сличних експонената, МаЏ У тее(-а, трустова, Карнепија, Вандербилта, Шваба, Моргана, Герија, Рокфелера, и свих милијардера до у бесконачност. Како лажно и празно звучи када данашњи властодршци тако често цитирају Линколнове речи из његове дивне Гетисбуршке А дресе: »That this nation, under God, shall have a new birth of freedom; and that government ož the people, by the people, for the people, sball not perish ггот #ће еатћ,« (»Да, ова нација, под Богом, имадне препорођај слободе; и да не нестане са свота владе народа, народом, за народ«.)

Али ако нема више Америке Вашингтона и, Линколна, њихових речи има и превише. Њих увек тако радо и тако опсежно цитирају ови данашњи, када. год хоће да оправдају дело чијег би се квалитета дубоко постидели и Вашингтон и Линколн. Демагошки, да би подупрли своје празне личности, они проглашују себе вернима традицијама, својих великих људи. Ових сам дана баш имао прилике да прочитам један »ед отај« и »Мем-Хотк Еуептб-Розве-џ (од 27. јула), под насловом »Живећи прошлошћу«, у којем се писац торко жали на своју земљу:

»У свима дебатама о рату и миру, у дистракцијама посред којих смо живели у току ових година, који је Енглез икада чуо да се именује неки покојни владар или државник као ауторитет што се мора поштовати, или да се његове речи цитирају као свето писмо; Ниједан, свакако; питање је скоро смешно. Човек који би, у парламенту или по листовима, цитирао Кромвела или Велингтона, Пита или Гледстона, као пророке који су прокламовали једину праву политику за Британију, или установили известан принцип акције да га се нација стално држи, тај би био

128