Nova Evropa

бегло погубном упливу по државне интересе маџарских бискупа, чија, се јурисдикција протеже и на тај део наше државе, Ватикан нашао изговор: што још није био ратификован уговор с Маџарском. A co Рекомг — Ако смо пред Богом сви једнаки, зашто нисмону ватиканским одајама

Иначе врло опревни ватикански орган, »L Osservatore Roтаапо«, често не може ни да сакрије неугодно расположење које влада према Југославији у ватиканским круговима; тако у броју 166. од прошле године, осуђујући говор регента Александра у Љубљани, свршава овим речима: »Поштовани је Ђолити..... у равним и дугим згодама, своје каријере, а надасве у овим моментима, показао да је спреман и срећне руке укротитељ насртљивих противника. Може се дакле догодити да скоро легендарни чар његове личности утиче и на. Југословене, и на њихова. Регента. То би доиста, био највећи успех данашњега, дана, уосталом и поштено "васлужен од онога који је још једном спасао Србију од напада, Аустрије. Захвалност је врло лепа врлина, све и кад се не појављује добровољно«. — А у свом 255. броју од прошле године исти орган, извештавајући о започетим талијанско-југословенским преговорима, вели: »Италија ће бити увек доброхотно расположена; али с обзиром на прошлост, и с обвиром на држање Југословена у Корушкој, има се несумњива разлога за тражење сигурна јамства«.

Исти »Т'Озвегуајоте Котапо«, у броју од 3. августа Тт.г, У чланку »После изгласања. у сенату«, од свог главног уредника. грофа 'Торе (Сопје деПа Тогте), хвата пригоду да се, у одјеку политике римске курије, покаже, након препирака у сенату, већим Талијаном од самог Сонина, којему, разуме се, не може да опрости што је у лондонском уговору превентивно искључио Папу од Конференције Мира. Називајући земље, које су по лондонском уговору имале припасти Италији, талијанским земљама, вели да их се »Италија, није смела никада одрећи«, и жали несталну судбину Делте и Луке Барош које лондонски уговор није умео да _ оситура... већ је Реку, цели corpus separatum, са њеним морем и оточјем, предао неоспориво Хрватској«. Да се је послушало Папу, који је 1. аугуста 1917 повивао на склапање мира, не би било дошло у »сенату до ових препирака, које ће имати кобних последица, и према праведним народним аспирацијама у папином позиву биле би припале ове земље Италији, дочим су по лондонском уговору остале.... Хрватској....«

Католичка, пучка. странка у Италији (Рагнбо роројаге абНапо), која је — упркос свих демантија — живи изражај ватиканске политике на. грађанском талијанском форуму, држала се је у јадранском питању, као што је познато, исто онако као и Федерцонијева трупа. И у питању Црнегоре секундира она исто тако талијанском империјаливму, ломећи копља за неодвисност Црнегоре, и наглашујући како »јадранско питање мора да нађе слободан излаз у смислу својих практичних циљева, јер ниједан владин човек у Италији није имао мандат да прода савевнички и пријатељски народ као што се продава животиња на било којем трту« .... »Нема

104