Nova Evropa

учењак израдио дјела која су трајне. вриједности. " Лакоћа његова: стила и еластичност у изражавању. одају — понекипут и одвише — наклоност к естетској страни иснитиваног предмета. У томе је "често, нарочито у погледу лакоће доношења. идеја, ближи карактеру француског и талијанског археолога, него ли њемачког, ма да је сам изишао из њемачке школе и њихова строгог методолошког и систематског истраживања. Одиста, при читању њетових дјела и расправа, приказа и опјена, чисто осјећате, гдје под високим шеширом отмјенога Дон Франа ступају напоредо научењак и пјесник. Кад је Дон Фране Булић преузео вођство ископина у староримској СОалони, примио се и уређивања археолошког часописа: »Вше по 4: агећеојова- е зопа да таја« (основан 1878), те му је: од 1884 па све до данас уредником. Само је разлика данас у томе, што je све до ове тодине издавао тај часопис талијански, хотећи тако на једном свјетском језику учинити приступачнијим резултате рада на нашој историји и археологији и осталом научном свијету. Ове тодине објављена свеска прекинула је са том традицијом, јер се „Више по« назвао »Вјесником«, са расправама на хрватском јевику и тек са француским. ревимеом на'концу сваког прилога, као што то имају и руски, чешки и пољски часописи. Што ће већи резултати бити изношени-на нашем језику, то ће нрије француски резиме побудити странпа научењака да научи и наш језик, као што је наш- научењак присиљен да савладава толике стране језике. Читав низ Булићевих, већих и мањих, расправа налази се штампан у »Булетину«, па онда у »Вјеснику хрв. археол. друштва, у Затребу«, у »Гласнику земаљског музеја у Сарајеву«, у бечким »Mitteilungen der: Zentralcommission«, »Jahreshefte des Osf, arheol, Institut im V/ien«, и по неким другим њемачким, талијанским, и фран- | пуским стручним ревијама. Као' археолог имао је Булић највише ||| склоности ка епиграфији, па је на том подручју и изнио најбоље | резултате. На темељу епиграфије разјашњује и докавује он, на- | примјер, против легендарне традиције, да. је Свети Дујам, солински || бискуп и мученик, своје вначајно дјеловање провео концем Ши почетком ТУ стољећа, а не како се хтјело == веће славе и старине ради — већ при крају И стољећа. Није било лако оборити се на o традицију, које су се држали попови и лајици, приповиједајући о | Ов. Дујму као о ученику Св. Петра. — Безбројни ископани споме- ||| ници са нанисима постају материјалом који је углавном омогућио | — уз сарадњу одличног помагача и ученика дра Бервалдија реконструкцију“ слиједа солинских бискупа и сплитских надбискупа, од најстаријих времена до надбискупа Дабрала (око половице Х! стољећа). Ово Булић-Бервалдијево дјело: »Кронотакса солинских бискупа« (1912), и »Кронотакса сплитских надбискупа« (1918), од фундаменталне је важности несамо за најстарију црквену историју нето и за политичку историју Хрвата. Као неуморни сабирач епиграфијских споменика био је награђен Булић 25. и 26. аугуста, 1898, кад је на Госпиној Ливади, у Солину, покрај садашње цркве Овете Марије од Отока, а на територију знамените старохрватске краљевске цркве и задужбине Госпе" од Отока,

- НО