Nova Evropa

открио епитаф хрватске краљице Јелене, жене краља. Михајла Кресимира П, а матере краља Стјепана: Држислава (969 до 997), која је на томе мјесту покопана године 976. Овоме се налпису приписује највећа важност међу изворима најстарије хрватске историје, нарочито ради слиједа хрватских династа као доказа, зато, да, је краљевска институција код Хрвата постојала већиу Х стољећу. Нађен је у неких деведесет ситнијих или крупнијих фрагмената, из којих је он саставио једну пјелину, тако вјешто да. бе углавном може прочитати битни дио садржаја. Да је Булић открио само овај натпис краљице Јелене, и научно га издао, стекао би непролазну заслугу за нашу науку. Његов ранији рад око тражења и тумачења камених споменика, из доба хрвалске народне династије, сачуван је у дјелу Хрватски споменици у книнској околици уз остале сувремене далматинске« (што је 1888 издала. Југословенска Академија). Оитнији археолошки прилози, расијани по споменутим часописима, биће за историка увијек драгопјеним материјалом, за којим ће често посизати.

Као педагог и равнатељ сплитске гимназије дјеловао је Булић све до године 1896, кад је пензијонисан, због атентата на слику Фрање Јосифа, коју су сплитски талијанаши намјерно изнаказили, да би се на тај начин ријешили директора који је сплитску вимназију _преобразио сабравши око себе хрватске професоре и одтајајући Хрвате. Овим је, додуше, на једној страни патријотска. ствар изгубила, али је зато на другој добила.

Солин и Сплит најглавније су подручје његова рада. У солинским Манастиринама, на доглед старом кршћанском гробљу изградио је свој »Тивешит«, заселак састављен из архитектонских фрагмената свију вијекова и стилова. Тај можда мало гротескни споменик, до којега води из самих ископина старе Салоне алеја чемпреса, ловора и рувмарина, постао је за многе посјетнике незаборавним својом тишином, и бескрајном гостољубивошћу свога домаћина. Истина, данас је некако и на тај старински предјел и круг пала тежина ратних и поратних посљедица, али се учени слуга. Анте, који је био навикао на некадашњи божји благосов у тој кући, још увијек нада, да ће његов госпар, а с њим и његови пријатељи, доскора доживити опет боља, стара, времена!

Дон Фране Булић је као искапач показао бескрајну опревност и вјештину, рачунајући увијек с осјећајима и потребама солинских тежака. Његов економски инстинкт код тих послова илустрира најбоље чињеница, да. он, прије него се одлучи на искапање винограда у којима се нада наћи археолошких споменика, од прије већ ископане вемље гради на, пустолинама. крај Солина нове винограде, и онда напросто тај свој сад замјењује са сељаком. И сељак није никада пожалио замјене. Читав је низ такових случајева, и служи као примјер једне невјеројатно жилаве енергије. Са својим ископинама исушио је и затрпао мочварно Солинско поље, које би иначе сигурно било леглом маларије, као што је то трогирско. Ту је зацијело по први пут умношћу дон Франа ЂБулића, O подупрла и помогла хигијену и медицину.

180