Nova Evropa

се ради опште користи, и будућности »народне«, изводи још увек: спровођење употребе друштвене снате без обзира. на вољу и расположење самога друштва, и силом. Или, другим речима: рат са спољашним непријатељем је свршен, али је настао рат са. унутрашњим непријатељем, — а рат је рат. И тако ми имамо већ три године рат са тим »унутрашњим« непријатељем, и подела. друштва на две врсте људи, на једну која влада. и једну која. трпи; остала. је, и ту је! — Овај тежак социјални неспоразум покушали су, код нас, да тумаче и реше разним софизмима у схватању народног јединства, и представама о племенским, предратним и т. д. афектима и навикама. Међутим, неспоразум није само племенски, и није ни пре свега племенски, — болест је, У првом реду, друштвена, социјалне природе, и ту фразе не помажу. Држава, је уговор социјалан, и она то и треба да буде. Ми имамо, међутим, ратну државу, а певамо о мирноме добу!

Далеко је од нас и помисао да потцењујемо тешкоће свега онога што је у нама и око нас. Примамо упозорења на друге државе, у којима, такођер не тече мед и млеко. Присталице смо давања, највеће пуномоћи најбољима од нас, да би могли израдити оно што је најбоље. Али за одређење тога, што је најбоље, хоћемо да, будемо запитани сви, хоћемо сви да узмемо учешћа у одлучивању о томе. Ми добро знамо, да за велике задатке и циљеве требају тодине напора, и да ће на крају све да, буде добро и у реду. Али тражимо још данас бар неко задовољење, бар утолико што хоћемо да, смо- слободни, и да нисмо тек глупо робље. Јер држава, то смо ми. И ми смо готови да за њу дамо све само дотле док је то тако, док је она, заиста ми, и док смо ми тога свесни. Чим та, свест престане, или почиње да бледи, ми се узбуђујемо, и узбуњујемо, — прелазимо у опозицију. И што дуже овако стање траје, опозиција бива, жешћа, и шири се. Она долази до израза, на разне начине и у разним срединама, и није увек најача онде где је најбучнија. Она се јавља отворено и под маском, искрено и под. лажним или варљивим видовима. Најбучнији и најварљивији тип опозиције у нас јавља се данас у виду племенске нетрпељивости, али он није најопаснији, јер он само претендује нешто што је у ствари било па прошло. Политичари на власти треба да упру потледе много даље, те да покушају открити главне струје и праве извворе народног незадовољства, који се овога пута налазе поуздано у социјалним приликама и односима, много више него у племенским. Из овога разлога, наша, данашња, парламентарна, опозиција осим оних странака које смо издвојили (земљорадника и клерикала) — није довољно озбиљна, и њихово стварање »оповицијоног блокаж« има, сав изглед политичке игре пре нето политичке збиље. Погрешно би било мислити и за тренутак да народно незадовољство — које постоји, и које је веома велико — долази до правог израза у том немоћном зипарању и смешном преговарању политичара п политичких дилетаната, од којих би сваки, кад би дошао на

209

| |

| || | ||, || |