Nova Evropa

— Ne: vrlo malo njih. Mi svi imamo po koji par vaših haljina, ali to je više za onda kada smo van zemlje, ili za neke naročite prilike, Znate, naše je odelo mnogo komotnije i zdravije, _

— 1 pristojnije,.. što ne kažete? Uhvatio sam vam već na~iku — vi Kinezi morališete kao usedelice..

__ O »džić!-

— Sem toga izgleda mi da ste vi po malo šovinista. Juče. sam video u »Tajmsu« neke slike iz vaše zemlje, pa sam ipak primetio mnogo pantalona, -

____- Можда, То тога da su bile kakve diplomate, ili medeстан. : ii - |

—- Федећ зтао и тојој зоб; паз troje. Džek je pušio svoju večnu lulu na prozoru, sa nogama oduprtim na zid; a Džeti je čitao novine sedeći na stolu, i pored tolikih praznih stolica, (I opet se pitam: da li je to radi elekta ili zbog nečeg drugog?)

Napolju je sipila jesenja kiša, Ponekad bi koleški vratar projurio preko betona pred našom sobom na točku, Raznosi poštu u profesorske stanove, Lišće je počelo već da iruli po zemlji, Stari se »Bišop« bolje video tamo, sa svojim krstom, kroz dolo granje,

Napolju je bilo hladno, Danas su prvi put pustili paru kroz cevi za parno grejanje; i svi su studenti proslavili taj dogadjaj otva-

ranjem slavina, te je bela magla šištala tužno, piskavo, po prostori-

jama kroz ceo koledž, Najednom Liu pretrča kraj prozora u gdimnastičkom kostimu, sa belim gumenim cipelama, Trčao je usiljenim, izbacujućim Когаkom sa »traka«, Nije hteo ni da pogleda na moj prozor, Malo smo se posvadjali, jer mi je već bio dosadio, Stalno dolazi po ceo dan, fe ne mofđu ništa da radim, To je bila jedina neučtivost sa njegove strane. Ali on će se brzo odljutiti, Navikao se već na moje perijodične mrzovolje, : — Liu se potpuno amerikanizirao, — dobaci Džek sa osmehom, : — Da, ide svaki čas u »džim«, — kaže Džeti preko novina, — Pa ipak još uvek grdi vaš materijalizam, | _ — Eh, to će sve proći, Istok mora biti najzad ono, što je Zapad,

| Nestalo je našeg Kineza, Kažu da je juče iznenada dobio tako јак nazeb da su ба morali preneti u bolnicu, Doktor je rekao kako je to zbog toga što je jurio golišav po kiši, ali da nije opasno.

Liu je već dve nedelje u bolnici, Idem k njemu triput nedeljno, U dugoj beloj sobi pimo je kreveta sa točkićima, belih bolničarki što šapuću, i suhog kašlja. Liu mi pokazuje po koji prazni krevet gde je prošle noći neko izdahnuo, tu, medju svima, samo. ogradjen jednim španskim zidom, čije se ravne i žućkaste površine uvek šire u nekom uglu kao pretnja, On mi i ne izgovara ime smrti, samo

pokazuje prstom u tom pravcu, i Као да зе žali kaže: — »Тато!«

221