Nova Evropa

се очитовале у безброј пораза, и изгубљених битака, које је радничка, класа у задње вријеме у дијеломе свијету даномице доживљавала, тако да је она данас у многим земљама неспособна да се постави на браник својих најпримитивнијих, било политичких, било социјалних или економских права. Офанзивни став, у којем се је налазио пролетаријат непосредно иза рата, данас је прешао на страну капиталистичке буржоазије, и она, израбљујући попјепаност радничких редова, подузимље једну навалу за другом на тековине поратних револуцијонарних мјесеци, и то несамо на тековине социјалне и привредне, већ, стојећи у многим државама у најтјешњој вези са, братском јој монархистичком мафијом (хохенцолерновада, хабсбурговаца, и романовада), и на тековине политичко-нацијоналне (Мађарска је, како су догађаји скорих дана, доказали, већ данас поновно монархија; а то страшило стоји и пред вратима Аустрије, Њемачке, и Русије). Јасно је, да у овакој ситуацији социјалистичким странкама, па и у оним земљама, гдје су према својој бројчаној снази приморане активно судјеловати у управи државе, онемогућен или бар увелике ослабљен позитивни рад на подизању економског и социјалног благостања радничке класе. Једина свјетла тачка, која у овом жалосном и каотичном стању улијева наду у бољу будућност, јест чврсто увјерење разборитијих социјалистичких бораца, и присташа, да је оваково стање само прелазне нарави, а да ће ускоро настати поновно оздрављење сопијалистичког покрета, да ће он опет репревентовати јаку и јединствену фронту, која је потребнија више него икад данас, у вријеме борбе двају свијетова: новога и старога, борбе аутокрације и плутокрадије са демокрадцијом и социјализмом. Врхунац међусобног трвења може се сматрати као преброђен, и ми већ данас запажамо и налазимо психолошке и фактичне услове поновног сједињавања, распарчаних социјалистичких редова, којима марксистички социјализам није пуком фравом и утопијом, већ реалном основицом за изградњу новог друштвеног уређења. Пролетаријат цијелог свијета данас већ јасно увиђа, да му је радикализам и ултрареволуцијонарност поратних комуниста био слабим поборником за његова социјална и економска, права. Он увиђа, да, је радикализам помогао само реакцијонарној буржоазији, да ојача своје ратом и поратним револуцијонарним приликама, ослабљене позиције: данас — три године након завршетка, свјетског рата. —, реакција, је у свим државама толико ојачала, да се она не жаца ни најсуровијих и најапсолутистичкијих средстава, несамо проти комунистичком већ и проти цјелокупном радничком покрету.

Док опет у економском и социјалном погледу калпиталистичка

буржоавија не узмиче ни корака од свог израбљивачког приватноКапиталистичког начина, производње, налазећи оправдања за своју непопустљивост у економској немогућности испуњења утопијских комунистичких захтјева, који не одговарају нивоу економског разВитка појединих земаља. Социјална, демокрација, сматрајући соци- | јалну револуцију организованим и планомјерним радом на рушењу |

капиталистичког друштва, бори се већ у оквиру капиталистичког |

\

329

| |