Nova Evropa

смемо заборавити, да би са поправком наше валуте аутоматски падао н наш прорачунски дефицит, јер би се тада за државне набаве у нноземству, услед поправка, наше валуте, далеко мање трошило.

- Повишење ажије имало би знатан утицај и на нашу индустрију. Иноземство не би више у многим артиклима могло конкурирати нашим домаћим подузећима. Садања наша подузећа проширила, би своје пословање, а многа би се нова постепено остваривала, особито она у која не треба улагати велике капитале (конфекција). Омањивање увоза са стране знатно би смањило и потражбу за иновемним девизама, а то би опет увелике благотворно утицало на нашу вапуту. _ |

На другој страни, обзири социјалне политике императивно за"хтевају. да се узму у обзир и интереси конзумената. Додуше, тај обзир из опћих разлога не сме да иде тако далеко да упропасти државне финансије (као што је то случај у Аустрији), јер такова, социјална политика коначно и на дуго не помаже. Ипак се не може знатно повисити увозна царина. напречац, јер би то имало за, последицу нагли пораст цена. — Што се тиче самог увоза, импорт читаве иноземне робе не може се мерити истим критеријем: једна је ствар увоз робе коју неопходно потребујемо, а друго је импорт луксузне робе. И исто тако, једна је ситуација ако ми импортирану робу сами код куће не продуцирамо, а друга ако су и наше творнице у стању да наше потребе саме подмирују.

Јасно је, да држава која се и сама бори са финансијалним медаћама не би смела да ниском царином, царином далеко испод нормале, фаворизира увоз луксузне робе, или робе коју ми сами продуцирамо. Једна директна забрана увоза луксузне робе, не би постигла, свога. циља, већ само потпомогла кријумчарење. Висока увозна царина, иако не би онемогућила увоз иноземне луксузне робе, она, би га знатно смањила. — Исто тако, не би билб економски упутио, ниском царином допустити да јака иновемна инду"стрија на нашем властитом територију туче нашу домаћу индустрију, која је тек у развитку, и која мора имати све обзире и сву потпору. Исправно решење проблема дало би се, по пашем мишеењу, постићи, по узору на неке друге државе, поделом увозне царине на две групе: на једну страну луксувни артикли у најширем смислу, а на другу све оне ствари које служе дневним потребама, најширих народних слојева. На једну страну, опет, све оне шредмете које ми сами израђујемо, или које бисмо лако могли сами израђивати, а на другу страну артикле које ми немамо и ис продуцирамо. Погодност ниже царине (него што би одговарало моменталоме стању наше валуте) морала би ее признати само овим другим артиклима, које ми сами не продуцирамо а који служе подмирењу потреба широких слојева; за све артикле луксуза, или за опе које "ми сами продуцирамо, морала би се тражити наплата. парине према фактичноме курсу злата. Тиме би држава. имала далеко веће приходе, а, то би деловало и на смањење импорта непотребних предмета, док би индиректно снажно утицало на ојачање наше властите индустрије. |

373