Nova Evropa

ресних несугласица, — креће оним рђавим путем прошлости који води из једнога степена варварства у други степен исто тако страшног варварства, кроз овековечени хедонизам наших отаца и учитеља.

А. Ујевић.

Држава и млади атентатори.

_ Тамнице су пуне диљем целе Европе, а међу њиховим плеснивим зидинама труну животи, труну месеце и године, и трунуће можда, цео свој век. Држава, је строга, она, је неумољива, она тражи да се дословно поштује њена, егзистенција, њена еволуција, живот њен и њених управника ; она је тако строга, да нема обзира ни према, оним младим и свежим духовима које је само полет ка добру и љубав према човечанству бацила са цветних стаза живота, посред трулежи, мрака, смрти..... Држава, заборавља, да они нису радили за. себе, да су преврели себе ради других, жртвујући све што човек може жртвовати: част, каријеру, здравље и живот, полажући све то на жртвеник љубави према, бедној и испаћеној целини, човечанству; она их ставља пред неумољиве и сухе законе, који не признају младост већ гледају само на циљ, пред којима ишчезава. разлика, између интереса индивидуе и интереса целине, те остаје само оно што доводи до оптуженичке клупе. Закон у сваком атентатору назрева само простог убицу, а убицу чекају вешала, или цео живот ропства. Тако су тамнице примале често животе, а пуштале лешеве, и оне би могле да. причају о многима, којима би пре помогла била. лепа, реч него ли тврдо слово закона.

Овом својом несмиљеношћу држава, заборавља, да је она. имала у рукама животе својих држављана атентатора, већ од рођења, њихова, да је она. одгајала и њих и њихове одгојитеље, и тиме да има може бити и њене кривње у њиховој кривици. Зар не слушамо ми већ од најмлађих дана, о љубави и оданости према отаџбини; нису ли нам родитељи и школа, одмах поред имена Бог, стављали у аманет и име још једног божанства — домовине ? И ми смо очију сузних од ганућа слушали о својим дедовима и њиховим делима, и крв коју су они просипали из родољубља нама, је била мила, као нешто лепо и добро; њихову мржњу називали смо љубављу, — па смо коначно и сами почели жудети да будемо као они, а држава, је подржавала ову жудњу и распиривала, је, где је само могла. Олушали смо, такођер још као деца, да нема само туђих земаља које нападају нашу, него да има и појединих особа, туђинаца, зликоваца, који се дрско усуђују дизати руку на животе оних наших највећих кумира, поред Бога и светаца, на домовину и на краља и његове доглавнике. Ми смо, онда, због својих кумира и својих 60това, почели мрзети те туђинце и њихове кумире и богове, и у наша се невина срца увлачила ружна жеља, да своје слабашне ручице натопимо њиховом крвљу. А држава Јели она, била томе противна

435

МЕ др BUHA JO: DOL O ел A e WR INJ NON