Nova Evropa

треба, видети и то, — и опет не у апсулутноме смислу, — није ли од те интелигенције на страни дошло за народ и понеко, барем мање. добро, као што је: познавање језика, хватање веза, познавање иностраних култура, објективније становиште у историји ин науци, напокон тачнија процена, индустријског и техничкога значења, Напретка, који ствара наш век. И на ту би се ствар требало, наравно, осврнути, пре него што се једнострано говори о центрифугалним тежњама омладине и интелигенције.

Наша, Југославија, која, је, мора се признати, поред лоше хомотености самога народнога, елемента, подељена на различне конфесије, имена и писмена, има још и читав свет непријатеља. Разуме се да, све те разлике и сви ти сукоби нису тако неизгладиви како изтледају, и да би доброј политици већ пошло за руком да их углавном реши, а једној идеалној политици да их све избрише, и још на добро обрне; али, несумњиво је да; са данашњим буржујским политичарима на челу, Југославија живи у вечитој опасности да буде расцепана, изнутра, рашчлањена споља. Када надодамо још да поред ових друштвених беда постоји страховита друштвена беда нашега пролетаријата, и управо невероватна поквареност и тврдоћа срца виших слојева у нашем државном центру, морамо да. дођемо до жалосног закључка да, будући да успешне политике не може бити без вишега морала и добре економије, данашња, Југославија. овака кака је, нема повољних изгледа на будућност. Код нас елементи нереда и пропасти седе у самој влади, на министарским фотељима, а ако неко упозори на њихов растворни и разорни рад. њега означују дефетистом. Спас би могао да дође само од једне искрене и способне социјалне демократије, која би брзом еволуцијом у смислу напредка, културе, и слободе, довела народ до интимнога стапања. Радном народу појам домовине престаје бити свет, када она, не заштићује личне слободе, права, на. рад, и минимум благостања сваке продуктивне јединке. Јер је историјски судбооносно да, гдегод има животне снаге и правне свести, слабије организовани појмови узмичу испред боље организованих појмова; те ако треба да постоји икаква идеална стварност која одговара речи Домовина, она треба да изникне из идеје друштвене правде и општега мира. Само тако остаје могућ васкрс идола: када престану бити идоли, те се подвргну прворазредним нуждама васпитања и ослобођења маса. А (без тога завивати мисао расе данас је несмислено, као што је и клицати препороду света ратом апсурдно, јер рат поништава оно што је најбоље: омладину света. зауставља друштвену обнову, враћа старе инстинкте варварства, задржава снаге развоја у старим традицијоналним оквирима; и речју: руши и поништава све оно за што се бори социјални идеаливам. пи Ако омладина нема снаге да пође новим путем, ако нема барем смисла да се живље прихвати научних студија, економске организације, просвећивања и образовања, томила, значи да се судбоносно, у недостатку вишег етичкога, васпитања, —- поред свих својих личних сукоба који су могли да буду створени услед инте-

434