Nova Evropa

даље трајати без свих својих интелигентних сила & да не трпи велику штету, она треба сваку, и најмању од њих; док, с друге стране, и ми треба да признамо, да у садашњим приликама Русији треба, јака. једна. власт, да-народ такову власт жели и захтева, а бољшевици да, су је у истину остварили. Потреси било које врсте сада су опасни, нарочито с обзиром нато што нема никакве наде у могућност успеха, у обнову Русије од стране оних поражених и деморализованих елемената који у себи гледају »спаситеље« Рубије, а који су се те"чајем борбе показали сасвим неспособнима, да. разумно и брзо изводе дртанизацију. Аутори зборника, » Промена, правца« апелују на опти"мизам, на веру у властите силе, и велики позив руског народа, без "које вере није могућа, никаква, изградња, земље, баш као што није она могућа. ни на развалинама, тужне успомене свега старога и лудога, Тај "ведри оптимизам црпу они из оне вере, из оне љубави, што су их у Русији и за Русију имали најбољи њени синови: Достојевски, Соло"вјов, Блок; они виде, дапаче, у преживелим страдањима јемство, да. ће и руске народне масе, па, крају крајева, присвојити нова, врло потребна, својства самотворности, агилности, практичног смисла, да ће научити да, се, у новом смислу, осећају Русима, те да доиста схвате сву садржину речи »отаџбина«. »У руском државном телу«, товоре они, »развија, се кичма«. Они држе да ће и сви ужаси револуције, у коначном обрачуну, ићи у прилог Русији, »јер се притоме до краја исцрпљује револуцијонарност и бунтовност масе, које би, у случају да револуција не би била завршена, тојест ако се не би проширила до својих природних граница, постале несавладљивим запрекама за нормални државни развитак Русије«.

Они, на крају, позивају интелигенцију, да се враћа у Русију, < двема главним практичним задаћама: ради интензивнијег културног рада, у корист просвећивања народних маса, и да би допринела што пре економској успостави Русије. Они позивају на нову прочишћену љубав према Русији, а коре оне који су љубили Русију »јучер, кад је у њој било најфинијег брашна, најслађег и најбељег шећера, најчистије, најаче, и најопојније водке на свету«, а којима, се причинило, »када, је одједаред нестало брашна, шећера, и вотке, да је нестало и саме Русије«. Најбољим мотом за ту нову, широку, свеопћу љубав према отаџбини, на коју позивљу руску интелигенцију покретачи новога покрета може да послужи стих неваборављеног Александра. Блока; 3

»Да, и таква каква сн сад, Русијо моја, Од свих красота најдража мени ти си!. ·. . . Русијо! Сиротна Русијо!.. .«

Сергије Чатотин.