Nova Evropa

чима лежи доминантни мотив Гогољеве естетичке критике на, савремену културу: наше је време спољашних ефеката, царство моде, »нас дави и нас облеће«, како говори Гогољ на, другом месту, »оићушност прохтева, и наслада«. У својој. приповетци »Рим«, (1889—1841), црта. Гогољ разочарење младога Италијана, кога су прво занели били спољашна раскошност и спољашни блесак културе, и упућује Француској, као носиоцу културе Запада, све оне прекоре које је раније упућивао целој европској култури. »Цела, нација, представља, нешто бледо и несавршено, неки лаки водвиљ, и оно што се из њега, рађа, .. није из те надије изашла величанствено издигнута идеја... сва, је нација. једна блистава, вињета, а; не слика великога, мајстора. У истој причи Гогољ пребацује и целој Европи »сићушан раскош и на играчке раздробљене мисли«. Одсуство величине и истинске лепоте, мајушност и измрвљеност живота, европског, одбијају Гогоља, и он све црте западне културе своди на трку ва сјајном спољашношћу и ефектима, и на. недостајање унутрашње целовитости духа. Констатује »парство речи место царства, дела«, »чудну празнину срдадца«. Оштро шиба, (све у причи »Рим«) »моду, чудан и несхватљив пород 19. века, пред којим су приклонили главе и мудраци, упропаститељку и рушитељку свега, огромног, величанственог и светог«. Интересантни „редови долазе затим: »Да ли: отуда не потиче ова, равнодушна хладноћа, која, је обузела цео наш век, овај ниски трговачки рачун, ова, тупост још неразвијених осећаја г« Гогољ се често враћа, на, ту »унутрашњу хладноћу«, која стеже савремене душе, на »празнину ерца«, на, »хладно усавршавање«, »хладан, ужасан егојизам«. Опет у једном из ранијих својих чланака говори он да у наше време ситног сопољашњег прогреса, и »саблажњивог цењења префињених изуметака, раскоши«, — једино музика. може »спасти бедне наше душе«. »У наше младо и већ оронуло доба послао је Господ силну музику, да нас плаховито повуче к Њему; а ако наси Мунка остави, шта ће тада бити од нашер света, 2«

Оштра, критика Гогољева удара нато, да. је, поред свег свог спољадшњег блеска, савремена култура туђа и чак и равнодушна, према, истинској лепоти, и да нам је сав живот тричав и ништав »абог чудног талента, да све претварамо у ништавило«. Опртавајући даље крепким потезима, разочарење, које је обузело младог Италијана, кад се ближе упознао с европском културом, Гогољ полаже све своје наде у италијански народ, као најдаровитији народ у естетичком смислу. Он је гледао у том народу »још неначет материјал«, ласкао је природним уметничким инстинктима његовим, и забележио, »да се европска. просвета као с неком намером није дотакла тога, народа и није му побола у груди хладно своје усавршавање«.

У естетичкој оцени Гогољевој европске културе помаљају 06, ван сваке сумње, мотиви романтике; али кад се Готољ ближе JIOзнаје — несамо по уметничким делима и: теоријским расправама, него ипо његовој преписци —, долази се до уверења да је естетично гледиште његово и самостално и дубоко. Значајна, је појава што се Гогољ, пошто су њиме већ потпуно овладала, религијозна душевна. расположења, враћа, на првобитну своју естетичку- осуду Запада, TI