Nova Evropa

олтару. А руски песник тера А његина, здрава и снажна и пуста, да риче од муке досадног живота: »дашто нисам куршумом у груди рањен, зашто нисам истрошен старац, зашто, као поротник тулског суда, не лежим у парализи... о, СОтворитељу, млад сам, живот је у мени крепак, шта, чекам!« Итд. Сами суперлативи.

Суперлатив простора, суперлатив снаге, суперлатив брзине, суперлатив заноса, и израза. Шта све то значиг значи, да земља и народ који добију све богатсво и сваку силу још у примитивном стању, да. су то земља и народ чуда, скаски, снова, и уметника. Да, Русија, која као држава, као војска, трговина, наука, и религија, још није рекла, своју громку и одлучну реч, та је Русија, као уметност, рекла. своју громку реч већ одавно. И говори је, и понавља, је, непрестано, у свима приликама. дна, то, и осећа то човечанство данас боље него икада. Русија, је пала, онемоћала, смркла, се, и следила у последњој жилици својој, — човек би рекао да нема више жива Руса који би запевао, да нема више руског детета, које би се поиграло; али није тако, по свима, друмовима и градовима света путује бесмртна, руска, скаска, и фантазија, путује чудни руски чародјеј, и цео свет игра! У двору египатског кедива. слика Биљибин руску народну поезију; у Њу-Јорку слукте људи како секира Лапахина сече племићску културу, а с њом и део народне душе; у Лондону чара, и све надиграва: вилински руски балет у Стокхолму добија. венац уметничке славе театар несрећне Москве. И свугде, сем тога, свирају, певају, играју, сликају, декорирају и костимирају, растурена, деца силне руске маште, чији мистериј никако не престаје.

ж и ж

Познат је, из психологије, онај перијод детињства, кад дете живи искључиво у емоцијоналној сфери, кад се игра као занесено неосећајући потребу ни јела ни сна, кад га, се ништа, не тиче сем фантазије у њему, кад апсолутно не разликује измишљено од стварног, не види _ границу игре и објективног света. Познат је, даље, и перијод затим.

"кад се дете још врло много игра, али већ и сувише добро зна где се растају једно од другог свет стварности и свет маште. Познато је, најзад, да се, у психолошком смислу речи, играју и одрасли људи, и народи, дабогме, са доста кратким интервалима заноса, и са сваки час присутном свешћу о границама, фантазије.

Руски народ, због силе, раскоши, и непотрошености своје, игра се као дете у првој, емоцијоналној фази. Тојест, уметнички дух његов има митску снагу и квалитет, и стално је и неуморно активан. То се види на свима уметничким творевинама, на последњем иоле бољем новинарском чланку. Кипи снага, смелост, мисао, метафора. Машта никада не запиње; а запне ли баш, сва се околина, и цео се свет одма: своде на необрађен мотив или просту тему, који дрхћу за ритмом, бојом, и језиком фантазије. Отварање за. час и почиње.

У геометријске линије се улазе рад, ивмишљају се и одређују се форме, боје, покрети, имена и односи, све постаје супстанцијелно, саграђује се с напором, разграђује се с тугом, воли се, мрви се, љубоморно се не да, лакомислено се проиграва, и — игра. онда поново по-

258