Nova Evropa

Културно историјски типови, то су факта; ако се и можемо преварити у описивању граница и особености којег било културно историјског типа, реалност самог типа, је неоспорна. То не значи да међу културно историјским типовима нема ничег општег: црте сличности, црте општости, могу бити врло многобројне, и све се подразумевају у разним типовима. Нико неће оспоравати општечовечански значај логике, науке уошште; не постоји једна. логика, за, један, а друга за, други тип. Али, научно стварање као живи процес не опредељује се само логиком, само оком идеалном закономерношћу која је у сваком знању; научно стварање се дешава кроз људе, везано је према, томе за, личност научника, за епоху, за нацијонална. својства, за, тренутне историјске околности, носи на себи, уопште, печат свих оних особености и нарочитости које живе у дотичном типу. Наука, је, по свом идеалном аспекту, несумњиво једна, али је разноврсна по живом научном стварању. Теме испитивања, органивапија научног рада, спољашне околности рада, општа психичка. атмосфера у којој тече научни рад, неке особине у мишљењу, традиције науке у дотичној земљи, итд. — све то ставља, свој печат на научно стварање. Истина је једна, али форме њена. израза, и путеви до њена постизавања, могу бити различити.

Цивилизација Оападне Европе сматра себе универзалном, »општечовечанском«, пригодном за, све, и на тој се основи натурује свима народима. Али те претензије на јединственост и универзалност, тај своје врсти европски месијанизам, према Дањиљевском, несамо да се ни на чему не оснива, несамо да не одговара фактима, него служи често као заклон за појаве сасвим другог реда. Из: узајамних односа Западне Европе и Русије, а затим и целог словенства, констатује Дањиљевски прави смисао наметљива западно европског месијанивзма, који, тобож у име општечовечанске цивилизације, стварно тежи да. потчини себи друге народе, тежи да ослаби, или и да угуши, туђе културе. Партије Дањиљевскове књиге, које се на, то гледиште односе, особито су интересантне и за наше дане, те сматрам за целисходно да читаоце упознам с њиховом садржином.

Почиње књига с анализом руско-турског рата, 1854, у коме је тако живо учествовала Западна Европа на турској страни, Доводећи то у везу са другим фактима, и пажљиво их аналишући све, Дањиљевски долази до закључка, да Швропа гаји несумњиву и дубоку мржњу према Русији и према целом словенском свету. Исти тај мотив о неправедном и непријатељском односу Европе према целом словенском свету, развијао је и Достојевски у свом »Дневнику Писца«. »Све самобитно руско и словенско чини се Европи преврења. достојно, и да то искорени, сматра она, светом обвезом и правим задатком своје цивилизације«, пише Дањиљевски. »дадовољавајуће објашњење«, читамо даље, »како политичке неправде, тако и друштвене непредусретљивости од стране Европе према, Русији и (ловенству, налавимо једино у факту Европина признања, о Русију и Оловенство сматра као нешто себи туђе, и несамо туђе него п непријатељско«. »Европа, се држи мишљења«, пише на другом месту, »да Русија стоји као позитивна и сасвим тешко савладљива.

30

=-1