Nova Evropa

Držimo da bi bilo neuputno, da se drugi Sloveni miješaju u tu bratsku kavgu, i da uzimlju partajska stajališta, s jedne strane ili · s druge, Ali nešto ipak možemo da kažemo a da, mislimo, ne prijedjemo granicu dopuštenog, Znamo pouzdano, da nije mišljenje sviju Ukrajinaca da se s Rusijom ne može i ne smije, niti su ti koji tako misle renegati i ljudi potkupljivi, kako im to njihovi protivnici sproćitavaju, nego su to intelektualno i moralno izradjeni karakteri, kojima pred očima takodjer lebdi neki visoki cilj, Stoga dozvoljavamo sebi kazati još i ovo: ako Slovenstvo nije naprosto jedna fraza bez značenja, onda držimo da dva slovenska naroda, koja je sudbina već bila povezala, nemaju nipošto prava kazati: ne možemo i nećemo zajedno; nego se mora naći put sporazuma, To traži od nas i slovenska i čovječanska ideja. A da taj sporazum bude izgradjen na pravednoj osnovici, zato treba pre svega da nam jamči naša toliko spominjana slovenska pravda i istina,

»Nova Evropa«, u raznim svojim člancima, otvoreno je izjavila, da ne može prihvatiti političke propagande na starinskom nacijonalističkom osnovu, Nama izgleda da je danas mnogo važnije pitanje »ftko si i što radiš«, od pitanja »kojim jezikom govoriš ili »kojim pismom pišeš«, Kad čitamo knjige kao što je ova, nama kao da se ponovo ofvara naša rodjena rana, borba zavadjene braće. To su uvelc oni isti argumenti, iste misli, a svagda malo volje da se nadje put ka zajedničkom sporazumu, M. K.

»Batouala« Renć Marana,

Akademija Gonkurova {Goncourt) udostojila je svoje nagrade za godinu 1921 roman koji je, objavljen, načinio ogromnu senzaciju u zapadnoj Evropi. Pisac »Batouale«, Renć Maran, je jedan Crnac, sa Martinika, koji je pravio karijeru kao kolonijalan činovnik na Kongu. Njegov roman odiše onom divljom, zverskom almosterom Srednje Afrike, koja godi perverznom ukusu velikog dela čitalačke publike, koji je posle rata još snažno ojačao, On je ujedno rečita optužba protivu loše kolonijalne politike i administracije bele rase, te kad se uzmu u obzir emancipatorske težnje što se sve više manilestuju po kolonijama, onda se još lakše razume živa pažnja koju je privukao na sebe ovaj crnački roman, nesamo u Francuskoj već i u Velikoj Britaniji, Belgiji, i Holandiji,

Već u samom predgovoru govori pisac o svojim belim Којеgama, kolonijalnim činovnicima, kao o drevnim pijanicama, razbojnicima, i pijavicama, a u romanu se ti nazivi stalno ponavljaju i variraju, tako da se već iz ovoga akta vidi opadanje prestiža bele rase, na kojemu se dosad, uglavnom, osnivala njena vlast po kolonijama, Promenu u mentalitetu crne rase, koja je nastupila, i koja se sve više ispoljava, usled opadanja ugleda belih, karakteriše vrlo dobro izjava glavnog junaka {crnca) u ovom romanu : »La vengeance n'est pas aliment qui se mange chaud«, Samo se tako, uostalom, daje razumeti i onaj kolegijalan naziv »Erčres en esprit«, kojim pisac svoje uvodne reči posvećuje i upućuje Henri-u de Renjijeu i ostalim

62