Nova Evropa

Евразијство је толико скорашњег датума, да је немогућно унапред определити, која ће тенденција у њему узети маха: да ли синтетична, она која је блиска заветима Гогољевим и Достојевсковим, или нова, која се, уосталом, промолила већ код ЈЉеонтјева, и која зове Русију да се лицем окрене на Исток. Није бадава један од присталица последње тенденције, говорећи о томе да би Русија могла постати фактором обнове блиског и средњег Истока, видео у садашњој азијској политици совјетске власти „историјску истину која ће преживети бољшевике". Тај облик евразијства, са својом одређеношћу и својим напоном, представља одиста силу, и у њему можебити одиста „кркља и ври активна и творачка снага“, по изразу једнога од евразијаца. Друга страна евразијства, међутим, она која је окренута Европи, која још није у области изван Достојевскових идеала, много је слабија и блеђа, [ешко и бесциљно било би нагађати, шта ће надјачати у евразијству, и чиме бе се оно уошште окончати. По властитом признању евразијаца, чланци њихови „срочени су у атмосфери катастрофалног осећања света"; евразијци често и много говоре о трагичној концепцији света; на уста једнога од својих аутора дефинишу они своју идеолошку позицију као принципијелно трагичну. Нека је све тако, али је онда утолико више дозвољено са извесном предосторожношћу односити се према патетичним обртима у изразима једне тек скоро рођене групе, и нежурити са оценом струје која је још пуна „катастрофалног осеБања света“, и може још окренути на једну или на другу страну.

Но ако позитивни и творачки део евразијског програма још није до краја одређен, критички његов део дошао је до јасног и завршеног израза, и то претежно у делу и у чланцима кнеза Н. С. Трубецкога. Та страна евразијства, уосталом, и јесте за-нас од главног интереса,

У предговору своје књиге пише Трубецкој: да се мисли, изнесене у тој књизи, израдиле у њему пре више од десет година. Нажалост, не каже и под којим се идејним упливом развио и сложио његов умни живот; али се и без тога даје констатовати, да се Трубецкој само делимично приближује оној идејној борби са Западом, с чијим смо разним етапама досада већ имали посла. Духовно је Трубецкој најближи Дањиљевском и Љеонтјеву, у смислу том што се као покретни мотив његове критике европске културе јавља такође снажно - осећање особености руске културе. То је и истакло Трубецкога као вођу евразијске групе, чије чланове сједињава дакле теза о сили и важности независне и оригиналне руске културе.

Главни је задатак Трубецког: показати да европска култура никако није општечовечанска, да има релативно а не апсолутно значење, Као што видимо, у централној својој поставци Трубецкој жеа мисао Дањиљевског, само што је та мисао код њега израимна оштрије,и из ње изведени закључци имају општији карактер,

„Европска култура“ пише Трубецкој, „јесте продукт историје једне извесне етничке групе, и тој се култури, без сваке оправдандсти приписује вид општечовечански". „Интелигенција европеји-