Nova Evropa

Svojom »Novom Еугорот«, — Која može svakog dana vaskrsnuti i nastaviti rad onde gde je stala, — zadužio je Siton-Vatson Slo= vene i male narode Srednje Evrope politički, i podigao je sebi гроmenik kao neustrašiv borac za njihove nacijonalne slobode; osnivanjem »Škole Slovenskih Studija« u Velikoj Britaniji, i pokretanjem »Slovenske Revije« hoće on sad i kulturno da nam pomogne, te osvaja naša srca kao branilac slovenske kulture zbližujući nas, oslobodjene, sa svojim zemljacima i sa celim kulturnim Zapadom. To doista znači stvarati Novu Evropu. — č —

Вендлова нова књига,

Доносимо приказ Дра. Ситона-Ватсона на књигу Хермана Вендла; „МУоп Ве!бгад bis Buccari: eine unphilosophische Ве1зе" (Франкфурт на Мајни, 1922). Приказ је, на енглеском, изиmao y „The Slavonic Review" o јуна 1922 (Страна 2678).

Задњих осам година уродиле су богатом жетвом свезака посвећених доживљајима британских добровољних радника при српској војсци. Има их више међу њима знатне књижевне вредности, али су све понесене догађајима Великога Рата, тако да необично мало доприносе нашем познавању народа или краја за које су њихови писци радили. Није стога нипошто сувишно скренути пажњу енглеском читаоцу на ову књигу путничких слика из Југославије. И још више, Г. Вендл несамо што добро и непосредно познаје југословенску историју, и политику, и књижевност, него има и нарочиту заслугу, да је дизао јасно свој глас у корист југословенског уједињења а противу кобне балканске политике Средњих Сила и пре рата и за време Великога Рата.

Ова мала књига, написана бесумње по узору на класичну „Dalmatinische Reise" Хермана Бара, није ништа више, како сам писац каже, до записница пролазних утисака; „ла Стипде Кејп ВаедеКет, сопдегл еп ВеКепп 5“. Али се врло лако чита, јер је написана живо као ретко која немачка књига; и — као у пролазу — расипа многа нова обавештења о сасвим разноликим стварима, као што су, например: чувена пророчанства сељака Матеје, разбојници у Санџаку, млади муслимански песници у Босни и њихова борба противу јашмака. Има у њој врло живих описа: Ужица, које су некад називали српском Меком; или Сарајева, које писац крсти именом „Оријента на смирају" („der Untergang des Orients"); дивнога Дубровника са његовим старим републиканским традицијама; Ловћена, „бедема српске слободе“; и целе оне сиротињске земље Црне Горе и Брда, Ту можемо за часак застати и забележити његове незавијене опомене оним „добро-намерним људима у Лондону и мање добро-намерним људима у Риму“ који говоре о црногорској „народности“, „Почеће још да нам говоре и о валдечкој, рејској, шварцбуршко-сондерхаузенској народности! Јер,

рногорци, то су Срби најчистије крви, и пуни поноса што су то." Ко хоће да разуме такозвано „црногорско питање", треба само да

250