Nova Evropa

диштем Лондон. Од марта 1915 до маја 1917 оживела је присутност Масарикова у Хемстеду (северозападно предграђе Лондона) традиције Мацинија у Сохо и Челси (средина и западно предграђе Лондона) на две генерације раније. Старе везе између некадашње Чешке и Енглеске тако су потпуно биле избледеле с временом, и услед географске одвојености, да је, кад је рат букнуо, непознавање Чеха и чешких прилика у широким круговима енглеским било дубоко као понор. Посета, професора Масарика, у Оксфорду, у мају 1915, учинила је да добијемо потписе већине првих научника тога Универзитета на један јаван проглас поводом пететотодишњице Јана Хуса; а на неколико месеца затим, нас неколицина били смо у стању да израдимо, да се Масарик званично позове од стране Лондонеког Универзитета на прву катедру за словенску историју и социјологију, у оквиру новоосноване Школе Словенских Наука на том Универзитету. Његово приступно предавање, о улози малих народа, било је достојно писца дела. »Русија и Европа«, и слушаоци су му одали дужно признање. Али је вероватно још већи успех постигао својим поверљивим мемерандима — који су у његово име достављани брижљиво одабраном кругу британских јавних радника и политичара —, особито једним, који је носио натпис: У једанајсти час (јануара 1916) а, садржавао једну неустрашиву и необично убедљиву анализу опасности тадашње опће

ситуације, нада све услед оскудице сваке смишљене и конструктивне политике на страни Савезника.

Тешко да је потребно нарочито рећи, да је писац тих меморанда, од првога часа, како је ступио на енглеско земљиште, применио и на политичку и друштвену ситуацију у нашој земљи своје познате методе критичког испитивања. Ниједан извор за обавештење није остављао нетакнут; није било органа или струје мишљења — макако они били »претерано напредни« или реакцијонарни — а да их није опробао и испитао. На тај је начин био у могућности да дође до невероватно тачних закључака о стању јавног мишљења у Великој Британији, да својим неуморним претом укаже на многе наше недостатке и преке потребе, и да учини многе драгоцене предлоге, осим свих оних »подземних« обавештења, која је само он знао и могао дати. Што је на мене, за све оно време, можда највише утиска чинило, било је његово интелектуално поштење и нарочита чедност карактера, његово упорно одбијање да се користи одвише лаким и погодним начином да би приказао своју ствар у лепом светлу. Он је у толикој мери запостављао такозвано »намештање 32 излоге«, да, је понеки пут очигледно разочаравао људе с којима би се ретко или првипут сретао, а који су били или одвише запослени или одвише површни да загледају мало дубље кроз његово и сувише резервисано држање, Ригерове речи »Нећемо попустити« биле су често на, његовим уснама, а његов став особито у приликама и часовима када, би британска штампа, посустала, и допустила да је заведу на лажан оптимизам — био је стално: гледај чињеницама право у очи! Врло су често његови британски пријатељи, обесхрабрени званичном збрком појмова или недостатком одређена. плана, освежавали се и црпли нове храбрости на, позив овог неустрашивог изгнаника, да треба, јасно и трезно гледати на догађаје и ствари, и у политици и у оном што се тиче непосредно бојнога поља.