Nova Evropa

леним чарапама по два долара пар, и са чежњивим плавим очима, где стоји наслоњена на његов огромни беличасти лимузин; док јој он са руком око паса прича где ће је одвести на вечеру, и где бе после тога ићи да играју: »... а тисе, т1се, гугеећ дапсе .. .«< Он говори загушљиво док она гледа неодређено у кровове од кућа. Он мисли да ли ће тог вечера успети најзад у својој игри; а она сања стару, добру бајку о чаробном принцу и Пепељузи, о једном крају као што су крајеви по свим оним лепим сентименталним мелодрамама из Капитола, Ријалтија, или Стренда.

Или ћу вам причати о томе, како сам једно вече у неком ресторанчићу интимно суделовао у малој срећи једног пара за суседним столом, чије су ми црне очи и гестикуладије причале о земљама, са југа, 0 оним безбројним републикама Тамо доле, и о шпанским именима, н о бананама. Или како сам се једно друго вече опет гурао кроз масу иза двоје малих са Истока, обучених по последњој моди, који су тако чикантно и тако мајмунски покушавали да кокетирају на западни начин. Трудили су се да својим накарадним енглеским језиком растерају сенке свих оних намргођених многоглавих богова из њихових пагода, и да забораве на традиције; да раскину оне окове што су им урасли не у тело већ у душу, и са којима ће растргнути и саму евоју душу, да после не остане ништа — баш ништа.

А. све то није ни Шо, ни Шаљапин, ни стил, ни Андрејев, ни комедија са пиљем, ни Римски-Корзаков, ни Куџен О'Нил, ни руски балет. Све су то само мали одблесци оне велике траги-комедије Човечанства, оне »старе приче«, старе као свет, што свако вече бруји, хуји, носи у ковитлац своје безбројне чинове, своје скривене ефекте, своје грубе, лепе. узвишене, комичне, подле, и херојске, маске без писаца и без аплауза.

И вечерас сам опет тамо био. Прошетао сам том највећом позорницом, позорницом за, коју вам не треба улазница. Гурао се и гужвао кроз оне бескрајне стотине хиљада мој скромни индивидуалитет — индивидуалитет дописника извесног часописа из некаквог Града Загреба тамо на крај света. Бљештао је у водопадима светлости »Тће Стеа; МУћне Уау«. Шумео је око мог незнатног индивидуалитета пљусак кикота, уздаха, поздрава, узвика. И док је моја мала умна машина покушавала својим точкићима логике и полужицама психологије да назре као и обично по околини тајну бар које од оних безбројних сцена велике људске мелодраме, да завири мало иза маски, да збрише шминку — тада наједном осетих где се на дну те мале умне машине мог скромног индивидуалитета, почиње да појављује носталгија за каквом трагедијицом. Носталгија. за нечим тако скромним, интимним, са болом и са крајем без решења. Нечим што би тако складно пристало уз сплет ове велике људске игре што моћно бучи свугде око мене. Нешто где бих и ја дао свој део, лудо, глупо, Овециљно, и лепо. И док је она друга страна »здравог разума« мог скромног индивидуалитета почела да води огорчену борбу са овом бунтовном романтичном половином мога »Ја«, моји су ме кораци брво носили натраг кући да вам пишем о свему томе, да сањарим заједно са вама, да се смејем свему, док негде пригушено у мени још трепте рефлекви оних милијона сијалица што иронично и саркастично жмире тамо

64