Nova Evropa

торв нод бледим линијама, неба, жмире као једини чаробни декор те огромне непризнате позорнице. ж Е

Треба да почнем са ОНилом (Ечбепе О'Ме), Ако ни због чега, другог а оно зато што се овде то име данас највише помиње, и што је то вабвада једини од модерних америчких драматичара који је успео да на себе привуче пажњу и у другим земљама. Прошлогодишњи успех са »Еттретог Јопез«-ом отворио му је и осигурао пут за две нове ствари ове године. У првој половини сезонв имали смо »Аппа СћезНе«, давану У једном од Хопкинсових позоришта, са Паулином Лорд у насловној улози; у овој другој половини имамо »Тће Нату Аре« у »РТутошћ«-позоришту, ca Louis Wolheim-oM у улови УапЕ-а.

Ко је и шта је О'Нила Има писаца за које је тешко дати одмах дефиницију: нарочито кад код њих нађете, у исти мах, и ствари које вас нагоне на употребу буперлатива, и ствари које вам изазивају ироничан семејак. Амерички дописник »Метсите де Егапсе«-а тако се лако одушевљава: »е! је пе puis encore cette fois dire aux lecteurs du Mercure quel admirable artist est Eugčne ONeill.

Ја. верујем, да је још увек једна од највећих ауторских врлина, бити смео, моћи изговорити и умети изговорити оно што се у обичном животу само ба половину речи изговара. Али ах, Вајлд, Шо, Бари, и Велс, су свели литерарну смелост на једну сасвим нормалну и свакодневну поЈаву. То данас не привлачи толико пажње, чак ни у Америци, где се онај енглески смисао за компромисе тако често ишчаурио у социјални кукавичлук. Бити бунтовник против данашњег друштва Боже мој, па то сваки просечни писац за повледњих сто година, покушава (или нешто не ваља са писцима, или нешто не ваља са друштвом). Имати своју сопствену филозофијуг — Дали је О'Нил имаз У часопису »Тће Пгата« један од његових критичара каже да је та филозофија добила свој резиме у оним речима Анб Христи: »“је ате а! роог тива, апа fhings happen, and we čet mixed in wrong.« (J, Crawford : Eugene O'Neill, »A Broadway Philosopher«.) Све су то туђе ствари, све је то речено и урађено раније, све су то Андрејев, Чехов, или Шб. Има друго нешто што је лично О'Нилово, нешто што уноси онај прави виталитет у његове драме и заробљава нашу пажњу. То је најпре оно његово осећање човечанског и неминовног, схваћено на један сасвим индивидуалан начин; а то је увек била она главна. основа, на, којој је изграђена, творевина сваког правог великог писца. О'Нил има ту основу, она је чак штавише прва ствар која. се јако осети, и само је његова невоља што он не можв да се крене даље од ње самостално. И сувише осетљив и пријемљив за живот и људе око њега, он изгледа да је ту своју пасивну врсту осетљивости задржао и за литературу, и да није умвбо да створи свој систем који би прогутао, или бар преиначио, системе других писада, већ су га ти туђи системи толико заробили да, он у служби њима заборавља, свој сопствени урођени циљ. Отуда и она онолика количина лажног и намештеног у његовим стварима, што се тако нескладно намеће над оним што је лено, ново, што вас осваја. Отуда и она његова стална невоља ба публиком, и потреба да »објашњава« своје комадв преко листова после премијере. Не бити схваћен од публике, ту,

65