Nova Evropa

вера, »Етош Могп (о Меатаће«, чија је премијера била пре неколико вечери. Комад је експресијонизам у својој кулминацији. Lee Siminson, сценариста Тћеајте СчИд4-а, чија је сцена у »He Who Gets Зјарред« била најсавршеније дело своје врсте у овој сезони, овај пут није имао ни близу толико успеха. Сцена је требала, према самом комаду, да буде експресијонистичка такође. Међутим, сем сцене у трећој слици (А Езеја in Deep Snow} H у последњој, седмој (А ЗајуаНоп Аттау НаП), остале су нас оставиле сасвим хладне и са осећајем промашеног циља.

Маџари су чак много боље заступљени од Немаца. После протлогодишњег успеха са Молнаровом »Лилијом«, ове је године било по програмима доста пештанских водених цветова. Тако смо имали, са Дорис Keane у главној улови, »Тће Стампа« од Ленђела и Бироа (критичар »Бнајс-а узвикнуо је, место даљвр коментара: »O: God! O Montreal! O Great Catherine!«). Huan смо још две Молнарове ствари (»Тће Рћатгот Каај« и »Ж/ЉЋћете Шпогапсе 15 ВИзз«), и још неколико других, док се сиромах Герхарт Хауптман једва чуо. Изгледа, према ономе што се чује, да ћемо до године имати неколико бољих ствари са најновијег немачког програма.

Од доброг француског програма, имали смо »Тће 5, 5. Tenacity« (»Ге Рааиеђоћ Тепастео од МИ атас-а, »Тће Мезе од Раш Сетајду-а п »Маdame Piefre« {»Les Hannetons«) om E. Влешх-а. Од рђавих, имали смо нешто од А. Заџош-а и Андре Расагда-а, следбеника, де Flers et Caillavet-a, ВајаШе-а, пи њима сличних (сталних идола београдске режије).

Од енглеских ствари имали смо Сајеуогћу-ев »Тће Рабеоп«, и >Гће Поуег Коад«, једну слабију ствар од А. А. Милне-а, младог сатиричара., чији је комад »Мт, Рип Раззез Ву« био најуспешнија продукција у прошлогодишњој сезони.

Али мислим да сам доста играо улогу регистра.

Ако бих хтео да у неколико речи дам општу карактеристику њујоршких позоришта, што би могло у исти мах да важи и за целу Америку, јер је Њујорк центар америчке позоришне уметности, онда могу одмах да речем, да су нове идеје завршиле своју десетогодишњу борбу са скоро потпуном победом. Још се по гдегде може видети конзервативна. оцена и застарела режија, али се на њих већ гледа као на анахронизме. Док би пре десет година важило као нешто ексцентрично када би сви поменули Reinhardi, Gordon Craig, Appia, Московски Художествени, данас их већ ни Расавво-ви футуристички костими за »РџНетеПс-у или »Рагаде« не изненађују. Изгледа да онај исти освежујући и оживљујући дух, који буди за неколико деценија успавану америчку поезију, буди сада и све уметности овде. Пре свега има одличних часописа посвећених искључиво позоришној уметности и њену развићу. На првом су месту »Тћеаће Атћ Маважпе«, под уредништвом Ј. Р. Гзаасв-а, Кеппећ Масвожап-а и Збатк Хоипб-а; и »Тће Птата«, који се бави више драмском критиком. Тако су Американци успели да ове године на Аметердамској Међународној Изложби Позоришне Уметности изнесу фотографије н скице сцена које су приВукле општу пажњу (нарочито скица Јопез-ова за »Зу/огав«). Овм врло оригиналне сценарије Руса Судејкина и Ремизова из »Chauve Souris«, имали смо већ поменуту реалистичку сцену Симонеон-а ва »He Who Gets

68