Nova Evropa, 11. 09. 1922., str. 30

бива, онда се бар спасава тог понижења да се каријера заврши каквом сасвим реалном улогом вратара, код улаза за позорницу, или можда нечим још горим: Када из ове перспективе гледам на Г. Исајловића, чини ме се да. разумем зашто. се он пожурио натраг ка својој топлој домаћој MORU

Можда. бисте хтели да чујете штогод и о југословенској зетивности на овом пољу овде, које је ради разних околности и по свом срећном положају постало мање или више интернацијонално. Имали смо најпре ангажман г. Тина, Патијере у Чикашкој Опери, који се, изгледа, није завршио са успехом. После три-четири певања, г. Патијера. је изненада дао оставку и вратио се у Европу. Затим чујем да је у једном од већих биоскопа са, Вгоафуау-а као други капелник неки Југословен, и да један наш тишлер има сталну годишњу карту за Метрополитен Оперу (вбог чега осећам према њему најдубље поштовање). Сем тога, ту је и мистеријозна »Зетјап Папсег« Деша. По листовима и часописима њене слике, по Херстовим новинама чланци о њој, и то све већ неколико месеци, док је она још увек највећа, тајна за њујоршку југословенску колонију. Нико о њој ништа не зна, нико, почевши од конзулата, (који и иначе ретко што зна, да не би реметио освештани ред у нашој дипломадији), па до газда, Боре из Хотела, Југославије. А колика, је то трагедија, и скоро лична, увреда, за једну тако радозналу колонију као што је ова овде, то већ можете да замислите.

И. М. Петровић. Knjige ı listovi, Нов научан часопис.

(Boa икакве претходне рекламе, тихо и нечујно, појавио се међу нашим досадашњим историјским научним часописима нов друг, »Народна Старина«. Данас, кад је његова егзистенција реализована, и кад његова прва свеска, са близу стотину страница великог октава, даје потпуно јасну слику његових смјерница и тежња, може се са задовољством констатовати, да је тај часопис био преко потребан, и да већ са својим првим иступом испуњује многе наде с којима га је покренуо издавач, и с којима су га ишчекивали пријатељи наше народне старине. »Вјесник хрватског археолошког друштва« намијењен је првенствено археологији; »Вјесник кр. хрв.-слав. далматинског земаљског аркива« архивалним истраживањима, а Булићев »Вјесник за археологију и историју далматинску« истраживањима с далматинског подручја; први и трећи часопис излазе и испуњавају потпуно своју задаћу, док је »Вјесник земаљског аркива« запео, с једне стране услијед силне укочености материјала који обрађује, а. с друге, поради силних трошкова, а мале, готово никакове, прође. Мариборски »Časopis та 2бодоу то !п пагодор:зје« ограничио св само на рад до Сутле. Круг научењака-историка београдских и загребачких покренуо је, додуше, мисао издавања једног новог историјског часописа, посве научног карактера; али, будући да му још до данас није осигурана од стране владе субвенција, сабрана грађа за први број чека срећно расположење Господина

70