Nova Evropa

бива, онда се бар спасава тог понижења да се каријера заврши каквом сасвим реалном улогом вратара, код улаза за позорницу, или можда нечим још горим: Када из ове перспективе гледам на Г. Исајловића, чини ме се да. разумем зашто. се он пожурио натраг ка својој топлој домаћој MORU

Можда. бисте хтели да чујете штогод и о југословенској зетивности на овом пољу овде, које је ради разних околности и по свом срећном положају постало мање или више интернацијонално. Имали смо најпре ангажман г. Тина, Патијере у Чикашкој Опери, који се, изгледа, није завршио са успехом. После три-четири певања, г. Патијера. је изненада дао оставку и вратио се у Европу. Затим чујем да је у једном од већих биоскопа са, Вгоафуау-а као други капелник неки Југословен, и да један наш тишлер има сталну годишњу карту за Метрополитен Оперу (вбог чега осећам према њему најдубље поштовање). Сем тога, ту је и мистеријозна »Зетјап Папсег« Деша. По листовима и часописима њене слике, по Херстовим новинама чланци о њој, и то све већ неколико месеци, док је она још увек највећа, тајна за њујоршку југословенску колонију. Нико о њој ништа не зна, нико, почевши од конзулата, (који и иначе ретко што зна, да не би реметио освештани ред у нашој дипломадији), па до газда, Боре из Хотела, Југославије. А колика, је то трагедија, и скоро лична, увреда, за једну тако радозналу колонију као што је ова овде, то већ можете да замислите.

И. М. Петровић. Knjige ı listovi, Нов научан часопис.

(Boa икакве претходне рекламе, тихо и нечујно, појавио се међу нашим досадашњим историјским научним часописима нов друг, »Народна Старина«. Данас, кад је његова егзистенција реализована, и кад његова прва свеска, са близу стотину страница великог октава, даје потпуно јасну слику његових смјерница и тежња, може се са задовољством констатовати, да је тај часопис био преко потребан, и да већ са својим првим иступом испуњује многе наде с којима га је покренуо издавач, и с којима су га ишчекивали пријатељи наше народне старине. »Вјесник хрватског археолошког друштва« намијењен је првенствено археологији; »Вјесник кр. хрв.-слав. далматинског земаљског аркива« архивалним истраживањима, а Булићев »Вјесник за археологију и историју далматинску« истраживањима с далматинског подручја; први и трећи часопис излазе и испуњавају потпуно своју задаћу, док је »Вјесник земаљског аркива« запео, с једне стране услијед силне укочености материјала који обрађује, а. с друге, поради силних трошкова, а мале, готово никакове, прође. Мариборски »Časopis та 2бодоу то !п пагодор:зје« ограничио св само на рад до Сутле. Круг научењака-историка београдских и загребачких покренуо је, додуше, мисао издавања једног новог историјског часописа, посве научног карактера; али, будући да му још до данас није осигурана од стране владе субвенција, сабрана грађа за први број чека срећно расположење Господина

70