Nova Evropa

Министра, Финансија. Господин Др. Матасовић, међутим, редактор новога. часописа. »Народна Старина«, осјећајући већ кроз дуго времена. једну велику празнину у нашем научном животу, подузео је сам оно што се нису досад усудиле читаве групе. И док ми, загребачки и бвоградски професори, чекамо на доброхотност наше владе, дотле се он одважио да на свој властити ризик почне издавати часопис, који ће бити несамо научан него Бе имати и једну опћениту ноту занимљивости, живота, и привлачности, да тако заинтересује за нашу старину и шире кругове југословенских интелектуалаца. И донста, Г. Др. Матасовић један је на-

дасве озбиљан и солидан радник на нашој млађој историјографији, који

је досад, у својим студијама и расправама, посвећивао пажњу налпосе културној историји нашега народа, хотећи да макне обрађивање историјсвих проблема. с неприступачности и укочености академијског пиједестала, те да је приближи свакоме кога поједина питања из наше културне и социјалне старине занимају. Многе тезе од опћег значења, несамо у науци него и у обичном животу, често су остале невапажене, и тајновистост академског живота скривила. је многу петрефакдију. Новији, модернији историчари хоће да ту помогну. Међу њих спада и покретач овога часописа. Ипак, једно треба да се нагласи; да уза све прекрасне интенције, с којима је овај часопис ушао у живот, треба редактор да буде на опрезу, да не оде предалеко те не пређе, услијед своје еластичне тежње, у просто козерско фељтонизирање, те да свој лист не начини органом лијепога приповиједања о нашој старини, на много страница с мало садржаја, и — 54 уетја тетђо — с мало историјско-научне истине. Да је овака опрезност нада све потребна, то већ и први број показује, јер У њему, уз много жарког свјетла, има већ и сада по која овака, сјенка. Ми, при свем том, безувјетно поздрављамо ово ново, и младо подузеће, али подпртавамо Швијићеву опаску о научном раду, да »особито изненађује, што св код нас огромном већином сматра, да ново, млађе, напредно мора бити боље и у науци и у социјалном животу«, јер баш то нарочито вриједи за нашу загребачку научну средину, која у свему новом гледа одмах и прекид, револуцију, према старом, маколико вриједноме и заслужноме. дато треба скренути пажњу онима који показују одвише ентузијазма за нове научне методе, — па и за оваке смјерове у науци као што је овај што га заступа часопис Дра. Матасовића —, да, ваљано припазе на освјештаност принципа научнога рада: понајприје садржај, а онда тек слаткоћа, лакоћа, и приступачност стила и научних форми. Најљепше је, наравно, да се иде затим да, се удружи једно с другим, штавише и потребно је; али се никако не смије дозволити, да се подражује само форми и стилу, на штету језгре и научне мождине. Укратко, Др. Матасовић је скупио у првом броју уважена имена, научењака, историчара, и етнографа, чак и таких који су посвећени академијском ауреолом, и изнио је обиље занимљиве грађе, више или мање познате. Његов ће часопис, како по свему изгледа, посвећивати нарочиту пажњу нашој запуштеној, заправо инкунабулској, етнографији, која је код нас била, необично маћухински третирана, нако је то бескрајно подручје надпега, блага, наше прошле културе, готово посве неистражено. Добро је почето, па ако Г. Др. Матасовић успије окупити око себе несамо загребачке научењаке него и оне из Љубљане, Београда, Сарајева, и Сплита,

71

| | | | |