Nova Evropa

жевни језик, па су се опет Норвежани увијек осјећали другим народом неголи су Шведи, те су напокон г. 1905 и прекинули политичку унију са Шведима и постали сасвим самостални. Него та политичка двојина на иначе прилично јединственом етнографеском подручју могла се је развити само стога што је од вијекова. била. чврста, и непомична политичка граница, међу оба, народа, тако да су с лијеве стране били сами Норвежани а, с десне сами Шведи, нити је било и једног само Норвежанина у шведској области а нити једног само Шведа у норвешкој. Код нас су напротив прилике сасвим друкчије: прије свега, нијесу никада сви садашњи »српеки« крајеви припадали старој а још мање новој српској држави, нити су икада сви садашњи »хрватски« крајеви припадали старој хрватској држави нити познијој Хрватској (узевши к њој, како је с политичког гледишта, потпуно оправдано, и Славонију), па зато у политичку хрватску нацију можемо бројити само Хрваћане, како што у српску можемо узимати само Србијанце, а ако хоћемо учинити и концесију »хисторичкому државному праву«, треба. к томе још да. прибројимо оне »Хрвате« и »Орбе« што живе у крајевима, што су негда припадали хрватској, односно српској држави. Али ако за, Хрватску и Србију иштемо право политичке надије, не смијемо га, ускраћивати другим политичким творевинама. на, нашој територији: зашто би онда Босна, припадала, српској или хрватској политичкој нацији кад она, није никада, припадала ни хрватској ни српској држави; зашто би се мали, али славни Дубровник имао да изгуби у хрватској или српској политичкој нацији, кад ни он није припадао ни једној ни другој него је увијек с поносом истицао своју »дубровачку надију«“ Ни двије политичке нације не слажу се с хисторичким чињеницама: ако се хоћемо дијелити у политичке надије, онда двије надије су премало, — као што су и два народа, премало, ако се хоћемо дијелити по етнографским обиљежјима пошто прекинемо јаку везу језичне заједнице.

Па опет, цијело то теоријско мудровање ништа не помаже — унстини се је наш народ, који је до прве половице прошлога, вијека живио раздробљен у мање провинцијалне и вјерске скупине, од то доба почео груписати око оба најача политичка и културна средишта — око независне Орбије и аутономне Хрватске. Тај је процес кристализације захватао све шире и дубље у крајевима изван Хрватске и Србије, и то највише на, темељу вјере, тако да су, уз ријетке изузетке, католици пристали уз хрватско име а православни, уз још ређе изузетке, уз српско, док су наши муслимани одбијали од себе и једно и друго име, а тек од аустријске окупације почели врло помало примати једно или друго име, али до слома више хрватско, јер им је од православних Срба пријетила већа, економска, опасност и јер их је на хрватску страну гурала аустријска влада. Поред свега, тога, има још увијек цијелих крајева гдје становници, особито ако су муслимани, већ мање ако су католици, а само изнимице ако су православни, неће казати ни да говоре српски или хрватски, а још мање да су Срби или Хрвати. Али то су мали изузеци, а у главноме треба, рећи, да се је наш народ раздијелио на »Орбе« и »Хрвате«, јер су Хрватска и Србија створиле двије политичке оријентадије и двојако надијонално осјећање, што се оснивају највише и најаче на двоструком народном имену и двојакој вјери. »Орби« и »Хрвати« нијесу дакле два етнографска народа, а нијесу ни двије политичке надије, него. су два поли-

211

| |