Nova Evropa

То је дакле вминентно политичко питање, али ја га с те стране нећу посматрати, него Бу само да погледам уколико се с научне стране може оправдати јединство, двојина, или тројство народа у Југославији. Него треба најприје да видимо што је »народ«, јер ћемо тек тада моћи да, кажемо што смо ми у Југославији — један народ или више њих. Што се тиче својега постања, »народ« је исто тако у вези с »родити се« као латинско »пано« са, »пазсеге«, па оба изражаја у нашему и латинскоме језику имају, уз нека споредна значења, главно значење »људи што имају заједничко поријекло, исте обичаје, исту хисторију и културу, а нарочито исти језик«; то је и значење што га има и данданас ријеч »народ« искључиво у самом нашему народу, а понајвише и у нашој литератури и у јавном животу. То је дакле првашње етнографеско значење ријечи, па кад је заједнички језик најглавнија особина, свакога, народа, онда нема сумње да су у Југославији два народа — српекохрватски и словенски; јер оре двије чињенице не даду се никако порећи — Срби и Хрвати говоре и пишу један исти језик, а Словенци говоре и пишу други језик. Наравски, за једнакост језика не могу се узимати у обзир дијалекти простога народа него књижевни језици што се дижу над дијалекте те их обухватају; па зато може лако да буде, да се дијалекти неког народа у језичном погледу више разликују међу собом неголи језици разних народа (н. пр. неки талијански дијалекти много се више разликују међу собом неголи чешки језик од пољскога, па опет ти тако различити талијански дијалекти нијесу створили разне народе, јер је јединство талијанскога народа нашло изражаја у јединству књижевнога језика, док је политичка и културна раздвојеност Чеха и Пољака од два врло сродна еловенска, дијалекта створила, и два различита, језика). Али је исто тако истина и то да Оловенци имају други језик; не смије се наиме казати да су српско-хрватски и словенски два, дијалекта једног истог језика, а још мање да је словенски језик управ дијалект српеко-хрватеког, јер нетом једна, маколика, екупина. људи на својој посебној територији, гдје је живјела, својим особитим политичким и културним животом, употребљава у ЕњИжевности овој властити говор, онда, тај говор није дијалект него језик. Говор некога краја остаје дијалектом, нако се употребљава у књижевности, само онда ако то бива уз неки други говор који се и у томе крају признаје заједничким књижевним језиком; тако н. пр. ако данданас ко напише коју пјевму или приповијетку кајкавским дијалектом, тим кајкавески дијалект не постаје језиком, јер и они који пишу таке ствари и они што их читају признају и употребљавају штокавски говор као свој књижевни и културни језик. А што су наш и словенски језик врло сродни, то ништа не смета: ето и Шведи и Данци пишу и говоре врло сродним говорима, који су један другоме можда још ближи неголи је наш језик словенскоме, па опет ни они сами ни нико други не помишља нато да нијече самосталност једног и другог језика. А кад ми говоримо и пишемо једним језиком а Словенци другим, то емо у етнографском погледу и два народа. Гдје би се иначе у прошлости-или у садашњости нашао један народ са два језикад Може истина бити народа који су од чести двојезични, то јест може бити да један дио неког народа говори, уз свој језик, и језик својих политички или културно јачих сусједа или господара, али неће се наћи ниједан примјер да у једном истом народу један, географски одије-

208