Nova Evropa

412,500.000) иде на те неславенске народе; и наше је становништво дакле у етнографеком погледу прилично шарено, нако није ни издалека толико мјешовито колико је у другим новим славенским државама — у Чехословачкој и Пољској, у којима. је размјер Чехословака и Пољака према неславенским народима много неповољнији. Али не мислим овдје говорити о тим неславенским народима, јер знамо врло добро и колико их је и колико глава, сваки од њих броји, него бих хтио позабавити се око питања, колико славенеских народа живи у границама наше државе. Па и с те стране не задају нам никакве бриге новији славенски колонисти који су се, понајвише тек од прве половице прошлога вијека, досељивали из садашње Чехословачке и Прикарпатске Русије, дакле Чеси, Словаци и Малоруси, — и за њих знамо врло добро и који су и гдје су и колико их је. Тим више је замршена ствар кад хоћемо да међу славенским старосједиоцима ухватимо и одредимо број народа што живи у Југославији. Прије свега могло би се питати, је ли државна граница међу Југославијом и Бугарском тако ударена да су с једне стране сами Србохрвати а с друге сами Бугари, или је можда и с наше стране остало понешто што је по језику и другим етнографским обиљежјима бугарско а с бугарске стране опет којешта што је с истих разлога српскохрватско; па кад би се TO питање дало филолозима да га рјешавају, они би сигурно нашли прије свега, да се они сами међу собом не слажу, а онда да се државна, граница,

не слаже ни с једном од етнографских граница што би они предлагали,

чему се иначе не бисмо смјели чудити, јер међу народима што су тако сродни као што су јужнославенски није апсолутно могуће повући сигурне етнографске границе, — међу њима границе могу бити само политичке.

И тако питање о броју народа што живе у Југославији своди се на питање, колико народа сачињавају Славени што од старине живе у њеним границама У заносу уједињења и ослобођења мислило се је и вјеровало, или се је барем тако говорило, да је с државним јединством створено и народно, те се је јасно и гласно говорило и о »троименом народу« Срба, Хрвата, и Словенаца; кад је тај занос стао јењавати а почеле мало помало избијати пукотине и јазови што су вијекови разровали међу крајевима што су ушли у Југославију, троимени народ раздвојио се је по језику у два народа — српекохрватски и словенски, а у најновије вријеме, како су се те пукотине све више истипале, троимени народ распао св у три народа — словенски, хрватски, и српски, — баш како каже официјално име наше државе, односно, готово бих рекао, њена трговачка, фирма » 0 Х О«, што тим троструким именом треба да документује јединство државе и народа! А ни пд јада, кад бисмо у том барем били сложи, али ето баш то највише смета у нашему јавном животу што никако не можемо да се сложимо у питању колико народа живи у Југославији, јер то питање дабоме не спада само у научну теорију него дубоко засијеца, у цијели јавни живот: ако смо један народ, онда нема никаква разлога да се једному дијелу народа, даје или узимље нешто што се не даје или не узимље другому; али ако нас је више од једнога народа, онда наравеки сваки народ има право да тражи да се у јавноме животу узимље у обзир његова посебна, индивидуолност и да се у његовој кући, тојест на, његовој територији, јавни живот креће оним путем што сам народ жели.

207