Nova Evropa

izdleda, najzad, да su uzalud prošle sve one desetine godina i da su besciljno pale tolike žrtve, Pa ipak, da li je sve tako? Da li sa oni, koji danas vladaju, po svojoj suštini, jednaki onima protiv kojih su se oni nekada borili u ime baš te iste demokracije i slobode, u čije ime ovi danas hoće da vrše sva ova «zakonski opravdana« nasilja? Ме možemo a da ne odgovorimo negativno, Nis u oni isti, Oni stari iz Četrdesetiosme bili su bar iskreni, Ako šu se borili da održe prevlast povlašćenih klasa, to su im same njihove ideje пајабаје да tako čine; ako su se borili protiv: slobodne misli i reči, i to je bilo u duhu njihovih ideja, A u duhu čega, i u ime čega, je ovo današnje ruglo? Џ duhu koje je to demokracije, uništavati pravo naroda da preko svojih izabranih predstavnika u parlamentu kaže svoju reč, i izbacivati iz te najviše državne ustanove potpuno zakonito izabrane narodne poslanike? U ime kakve se to demokracije zahteva od ustavotvoraca jednoga naroda, da se pre početka svoga rada obavežu, hteli nehteli, na izvesne najbitnije odluke, koje bi trebalo da služe kao temelj celom njihovu docnijem radu? U ime čega sva nasilja i sav nemoral?

A kako narod na sve fo odgovara ? Jednim nemim zgrčenim, fatalističkim gestom, Kao da su sve borbene energije utrnule, kao da se i poslednja žiška svesti i časti kod masa ugasila, Narod kao da ne može i neće da shvati danas, koliko niske hipokrizije leži samo u onom jednom argumen{iu, Ššlo ga razne vlade danas tako često potržu u odbranu svojih nazadnih postupaka, Mislim na onaj besomučni napad na revoluciju i revolucijonarne metode od strane smernih mdjroljubaca iz Beograda, Bukurešta, i Atine, I dok ti današnji vitezi te njihove demokracije stidljivo kriju svoja lica. od revolucije, i u ime mira i reda stvarno vode najdestrukltivniju vladavinu što se pojmiti može, dotle Linkoln, priznaje i potvrdjuje, još pre šezdeset godina, i konstitucijonalno i revolucijonarno pravo jednog naroda, Nije problem jedne vlade, gušiti revolucije, već raditi tako da se na revoluciju i ne pomišlja, ; +

1, aprila, 1920 godine, u Sjedinjenim je Državama učinjeno jedno nasilje nad državnom konstitucijom, koje je tu ogromnu republiku, nekadašnju kolevku najnaprednijih ideja, bacilo na nivo dveju danas najnazadnijih država na svetu — Jugoslavije i Rumunije, Toga su dana glasanjem izbačeni iz zastupničke kuće države Njujorka pet socijalističkih poslanika, da bi se, kako su izjavili poslanici vladine većine, »zaštitila konstitucija Sjedinjenih Država«,

Braneći svoje delo i govoreći o odbrani konstitucije, poslanici iz većine su citirali ovaj pasus iz Deklaracije Nezavisnosti: »Mi držimo da je sama sobom očevidna istina, da su svi ljudi stvoreni ravnopravnim, i od strane njihova Tvorca obdareni neotudjivim pravima, medju kojima su život, sloboda, i težnja ka sreći ; i da su radi obezbedjenja tih prava uspostavljene, medju ljudima vlade, koje svoju opravdanu moć dobijaju od pristanka onih nad kojima vladaju«,

Ali odmah za tim navedenim pasusom u Deklaraciji, kao što je to naveo branilac optuženih Hilkvit pred skupštinskim odborom, dolazi ovaj drugi pasus, preko koga su prešli bili ćutke oni zaštitnici konstitucije:; »Kada god ma koji oblik uprave postane destruktivam

351