Nova Evropa

његб тако снтна, да се не он зњ њу бно заузео, ако је. тиме 'икоме могасб

помоћи. Због својих. вечних ннтервенција,. назвалн су га по министарствима - »Ве ет. = Сам Витезић показује у том погледу више агилности него ли - GBH талијански заступници из Истре скупа. — »Ми н наши пријатељи опа-

знемо 6 највећом боли и зачуђењем, што није нити један од либвралних заступника проговорио у царевинском већу, где су се расправљала, животна, питања. Ниједан од њих није уложио реч језика н народности Трста

_ EH Приморја. „Једини беше Витезић, који се заузео за хрватску ствар Истре«,

— пише »[' јеена«, гласило талијанске странке, након прорачунске расправе године 1887. — »даступници талијанске истарске странке насупрот не би знали ван прекидат ми риеч, а уосталом шутита —, придодаје том приликом сам Витезић. Но утолико је јача била она бесна, подмукла мржња, којом га нападају, с поругом, уличњачки, с омаловажавањем и дрокошњу,

„како то знаде само улица, градова и градића у „којима, је испремешан наш

елеменат с талијанским, Да обавести и талијанску публику о праведним тежњама нашега народа, издао је он (1886), у талијанском преводу, два своја говора: о пучким школама, и судству. На, његове сасвим мирне изводе човека, који брани своје, пала је »[' Те на« у неке врсте беснило: »«Витевић) ha creduto di far tradurre i suoi sproloqui mella lmgua di Dante, contra la

quale si mena una guerra tanto indecente quanto sciocca , . . ,« — нали-

дајући посредно и издавача, часописа. »СоНита« што је могао у попис нових књига уврстити и Витезићеву књижицу.

Витезић, као личност, није био револуцијонарна. нарав. У своме звању, као финанцијални чиновинк, служно је од почетка, до краја у истом уреду, прошавши све функције — од најниже до највише, што је свакако знак његове помирљивости. И кад су га, из политичких разлога, б6вз икаква. повода у служби — био је чиновник и онда управитељ код финанцијалне прокуре у Задру — против његове воље пензијонирали, он је устао против тога.

У својим говорима, у аустријском парламенту, не разбацује се никад великим речима. Није носилац нових мисли, — све што тражи оснива, се: на закону, на праву, и писаном и људском; али у својим захтевима, за, вршење тога права, према, свакоме, специјално према нашем народу, он је и нвумољив н неуморан. Аустрија, је била, правна, држава, у којој је — pro forma — свакој народности био зајамчен слободан развој; у стварн је то био плашт, да се лакше могу проводити тенденце германизације. Аустрији је био неугодан човек који је с досадном управо Упорношћу годину 38, годином износио увек исте тужбе, враћао се увек на, оно у чему му нису УДОВОЉИЛИ, констатирао. чињенице, и — имао право! — Настојали су дакле макнути га, било како — најпре му нуде уносно место у Босни, а онда, кад није хтео да напусти свој крај, пензијонишу га пре времена, нако је иначе у свом раду коректан, готово педантан. Пензијонишу га на захтев Италије — као противну— услугу за: "пензијопирање сенатора, Текија; (Тесоћлој. Клеветама, подметањем егојистичких мотива, настоје му убити. углед код властитога, народа, само да, га онемогуће. ·

385