Nova Evropa

скупа с њеним уставом и с њеним правом. Напокон, питамо: ко може доказати, да Господ наш Исус Христос није прави Бог, и да Црква није заснована од Бога з Ко може доказима Цркве порећи ваљаност и важност“ Можемо с поузданошћу тврдити, да су докави о божанском пореклу Цркве много снажнији и јачи него докази оних који тврде противно. Питам државнике и народне представнике: јесте ли проучилитемеље свете Цркве, јесте ли читали нашу богату богословску књижевност, и старију и новију: Ми читамо и проучавамо сву литературу, и нашу и противничку, и богословну и мудрословну, па смо осведоченни да стојимо на правоме и истинитоме становишту. На основу тога, имамо пуно право одлучнотражити, да држава савесно уважава устав Цркве и њезино право, које јој је дао сам Господ Исус Христос. Стога, можемо, и морамо, говорити о границама које ставља држави Црква. Да означимо, дакле, некоје од њих.

Пре свега, има Црква од Бога дато право, да се шири по свем свету, и да тражи да буде од свих прихваћена. И сами некатолички учењаци тврде, да би лудо чинила држава, која не би хтела да допусти и призна католичку Цркву. Према, томе, католичка Црква прима са захвалношћу од стране државе члан Устава о усвајању и признавању Цркве, као осигурање права које јој по божанском уставу припада.

Но, да би Црква могла живети, она мора имати право да стиче себи иметак, према потреби, и да њиме управља, сама и независно од државе, по својим упутствима. Ово природно право Цркве држава би неправедно нарушила наредбама или законима којима, би стицање иметка, и његову употребу, Цркви ограничила или онемогућила, или црквени иметак себи присвојила. Једино бимогаоврховни поглавар Цреве, свети отац папа, дозволити држави, да у погледу стицања, оваког иметка, и управљања њиме, важе закони државни, те да држава може вршити надзор, или чак сарађивати при управи црквенога иметка. ~.

Управу Цркве поверио је Господ искључиво поглава рима Цркве, папи и бискупима. Стога има папа од Бога дато право, да може непосредно општити с бискупима и с верницима. Томе праву не може и нв сме држава стављати граница, нити правити икаквих тешкоћа. Исто важи и за бискупе, који могу на основу истога права општити са папом или са народом. Ограничења овога права подржавним законима не би могла имати важности. Стога је погибељал захтев у Уставу (члан 12, алинеа 5), да се ово међусобно општење има тек уредити законом. Ту Црква мора да тражи потпуну сло бдоду, јер би иначе управу Цркве могла спречавати и онемогућити свака лекатоличка, либерална, безверска, или елободнозидарска влада. Нека, св влада не плаши, да би папа или бискупи могли настојати да држави нанесу штету, или да је руше; Црква жели мир У држави, и она је противна свакој буни: она, само чува своја права, те насупрот неправди коју би јој учинила држава, у најгорем случају, нареЂује пасиван отпор. А. држава може лако добавити од црквених поглавица њихове службене листове, па ће знати за све дрквене наредбе.

15