Nova Evropa

Црква. има, даље, од Господа "налог и право, да поучава У веронауци, свуда, ну цркви: и у школи и у књигама. У том погледу мора она остати потпуно слободна. Једино она може одобрити књиге за веронауку по основним, средњим, богословским и другим школама. Проповедати веру н учити вери ма у којој школи -не може нико овим оног ко има зато посланствомн дозволу одбискупча. Вероучитеље на државним школама, који су државни чиновници, не може именовати влада без овлашћења бискупова. Ако би који вероучитељ, ма он био у државној служби, постао неваљан, или ако би учио. кривој вери, може га, ин мора га, бискуп макнути, нити га влада сме узимати у заштиту. Ко није свештеник, не сме учити веронауку; ако за школу нема свештеника, може децу учити веронауци и несвештеник, али мора имати испит из веронауке и овлашћење од бискупа. Надзор над обуком у веронауци припада искључиво Цркви. То је природно, јер књиге за. веронауку не може тек одобравати, и саму наставу надзирати, министар, који веронауке никад није проучавао, или који чак веру мрзи, или је можда од вере отпао, или који сам није католик! То би било апсурдно. Зато је, У том погледу, врло незгодно што нам Устав (у члану 16, алинеа 11) тврди, да су под државним НЕ UDIO M све установе за васпитавање. На основу ODO ION права, тражи Црква. и да може слободно отваратишколе, и то школе сваке врсте: основне, средње, учитељске, високе. (во право може Црква да врши било с помоћу свештеника било редовника. обојега, спола. Влада не може забрањивати Цркви уопште, нити редовницима напосе, отварање и држање оваких школа, јер би тиме повредила основно право католичке Цркве. Једино би могло бити, да се „Црква, споразуме са државом о уветима под којима би и држава црквене школе признала равноправнима са државним школама, те би Црква могла допустити држави надзор над њеним посебним школама код свих предмета изузевши веронауку, да би се осведочила, да ли посебне црквене школе могу получити резултате прописане за све државне школе.

Црква има, даље, искључиво право васпитавати, одабирати, и "_намештати своје службенике, као: бискупе, жупнике, катихете, канонике. Држава, у том погледу, нема никаква права. Јер, зар да држава, рецимо, "некатоличка, или чак безверска, подељује црквене службе — Ипак би "папа могао можда допустити или пристати нато, да он пријављује влади лица која ће именовати бискупима, а бискуп особе које кани именовати жупницима или учитељима, 'и то особито у држави која би клеру давала издржавање. У том случају, влада би поручивала папи или бискупу, да ли има каквих разлога противу именовања предложених лица, и каквих. Ако би разлози били такве врете, да би дотично лице доиста могло бити опасно по државу, 'онда ће их црквени поглавица поуздано усвојити и од именовања одустати. Држимо, међутим, да није противу државе бискуп, или жупник, или учитељ, који "св не слаже са сваким наређењем министра, или владе уопште, или их можда чак покуди и протумачи поданицима њихову ле"оправданост. Овакав поступак често је баш благодат за државу, која би морала и сама ићи затим да своју неправду или погрешку поправи:

16