Nova Evropa

праву врши своје- дјеловање. -Али,како се обије власти протежу на исте људе, те се може догодити да. једна, иста, ствар, дакако с разног. гледишта, потпада, под суд н право обију. власти, то је промисао Божји, који је обије поставио, морао и путеве њихове право уредити.. Кад не би тако било, настајали би често поводи кобних заплетаја, и. борба, и човјек он неријетко у савјести збуњен остајао; у двојби и бризи што му је чинити, кад двије власти противно заповиједају, којима је у савјести дужан покоравати се. То се пак никако не може. помишљати „за мудрост и доброту Бога, који је већ: у природним бићима, далеко нижега, реда. наравне силе и узроке повезао поретком и као чудесном хармонијом, тако да, ниједна. сила, не пречи друге, већ све иду сложно 34. оним циљем за којим иде свијет. Међу. једном дакле:и другом власти мора постојати нека, уређена. слога и веза, које се с правом испоређују ономе који спаја душу и тијело. Какав пав је и како далеко сеже тај вез, не може се другачије просудити већ гледа, јући на нарав обију власти и на узвишеност њихових задаћа; јер једпој је бринути се, у првом реду и особито, за временита добра, а другој, да

нам прибави небеска и вјечна. Што је год дакле у људским одношајима. =

свето, штогод спада на спас душе и богоштовље, било по нарави својој или по узрочној свези, све то потпада под власт и суд цркве: све остало насупрот, што је грађанске или политичке нарави, право је да, буде подвргнуто свјетској власти, кад је Моје Христос заповједио дати цару што је царево а, Богу што је Божје... . Каткада ипак настају. времена, да се и другим начином долази до апарата за очување слободе, наиме кад се државни главари и римски папа у некој ствари посебно споразумију. у оваковим ·-згодама даје Шрква. очите доказе материнске своје љубави, кад показује толико попуштања, и сусретљивости колико је само могуће,«

__Већ прије тога, исти. Леон ХЈМ, у енциклици »Diuturnum Hillud« ON 20. јуна, 1881, јасно је изрекао: »Црква признаје и исповиједа, да је све што. припада грађанском подручју подвргнуто моћи и врховној. власти владаоца; у стварима пак које — поради различитих додуше наслова, припадају под власт духовну и свјетовну, хоће да између обију власти влада, слога, по којој се избјегавају за, обије власти кобни спорови«.

Ово је требало споменути, да би се знало стајалиште католичке Цркве. Према, изложеној науци, дакле, католичка је Црква сасвим задовољна, ако је државна власт пусти да, слободно развија свој живот и рад. према својој нарави на свом духовном подручју. И кад би држава још све то својим законима, уредила, и тих се законских одредаба строго. држала, Ho би се католичка, Црква нигда тужила, нити тражила, промјену тога стања.

Леон ХИ сам каже; »жаткада настају времена, да се за очување слободе државни главари и римски папа у некој ствари посебно споразумију«. да складну дакле сарадњу католичке Цркве и државе није управо потребан конкордат. Католичка, Црква лијено живи и напредује и крај потпуне раставе од државе, као напримјер у Америци; јер растава, не мора, нипошто значити непријатељство и прогон. цркве, како је то у Француској био завео Комб,. — Код нас, дажажо, услијед хисторијекога развитка, о растави не може бити говора. Црква, католичка, као што и остале признале, вјероисповијести, ужива, код нас, јавноправни положај, лак је управо поради тога, тјешња, веза, памеђу цркве и државе, а опет зато је

9