Nova Evropa

Словеначко задругарство.

Словенци су, нако бројно најмањи народ у Југославији, први по своме добро организованом и лепо развијеном задругарству. Заслуга зато припада пре свега, једном човеку. Ко пише о историји словеначког задругарства, мора да пише првенствено о Дру. Јанезу Ев. Креку, кога оправдано називају оцем и апостолом словеначког задругаретва. Др. Крек био је и културни и политички и социјални радник, али је ипак на пољу социјалном створио највише, јер је на њему радио с највећом љубављу и истрајношћу, тако да је могао за собом оставити своме народу у тешким данима велику оставштину: моћну задругарску установу.

Словеначко се задругарство организовало и концентрисало око два огњишта; око Задружног Савеза (»Задружна звеза«) у Дељу, која је по времену прва, и око Задружног Савеза (»Задружна, звеза) у Љубљани,

која опет стоји на првом месту по броју чланова и по необично брзом развоју.

Пре Крека било је задругарство у Словенији слабо развијено. Једино је кредитне задруге — по мешаноме типу Шулце-Делићеву и Рајфајзенову, — оснивао по штајерским местима народни и културни радник Михајло. Вошњак. То су биле штедионе које су имале претежно народно-политички значај, а не толико социјални. Михајлу Вошњаку лебдели су у томе послу пред очима народно-политички циљеви: он је желео прибавити Словенцима у борби с Немцима што већу економску самосталност и неодвисност, те провести организацију словеначког капитала по доњоштајерским штедионицама. Већ године 1881 основао је он »Јужно-штајерску штедиону« у Цељу; а две године доцније, заједно са Дром Дечком и М. Вершецом, и »Савез словеначких штедиона« у Цељу, у који је ушло 14 тада постојећих штедиона. У току првог деценија свога опстанка, развио се је овај Савез толико да је већ 1890 бројао на 47 штедиона, а крајем другог деценија од свога, постанка, имао је у својој организацији 102 штедионе. Како се је међутим, услед потреба времена, и нарочито услед силног утицаја Крекова. социјалног задругарства, поред кредитних установа почело и у Штајерској снажно развијати пољопривредно задругарство других врста, то се је овај Савез словеначких штедиона у Цељу (1905) претворио у »Задружни савез у Цељу«; његови су чланови, већ 1906, правили промет од 237 милијуна круна, док су резерве износиле 8,700.000 К, а чиста добит укупно 508.000 круна. Кредитно задругарство имало је за економски и културни напредак словеначког народа, а нарочито за, повољни развој осталог задругарства, великих заслуга, Штедионе су приучиле народ штедњи, сабирући милијоне словеначког новца; онв су, давањем јефтиног кредита, омогућиле напредак и маломе и средњем пољопривреднику, те повеле народ економској неодвисности. Оне су давалв. врло знатна средства и у културне и добротворне сврхе, и њихови су домови били правим културним расадницима. »Оавез словеначких штедиона у Цељу« почео је још године 1884 издавати свој лист »Задругу« (који је за време Великога Рата престао излазити). Задружни Савез у Цељу вратио св доцније од мешовитог система, Шулце-Делић-Рајфајзен ка чистим рајфајзеновим штедионама, те је 1907 бројао на 80 штедиона међу 200

73