Nova Evropa

ницу живота. Будући да ја овдје говорим о сложеним организацијама, какве су државе и религијозне заједнице, то тврдим, да су њима корисне оне промјене које их доводе опет до њихове полазне тачке. Зато су међу њима најбоље уређене, и најдуљег живота, оне које се могу по своме унутарњем уређењу што чешће обнављалти, или које какав спољни случај доводи до таких промјена.« Црква, изгледа, важности такове обнове није ехватила, она досад још није знала да се вратн на своју полазну тачку. Можда, и није било часа. који би био згоднији да се то учини, од данашњега, Католичка Црква нашла би данас на, религијозној основи огромно поље рада, на коме би њена, снажна, организација. могла да развије благотворну дјелатност, која. би, провођена у духу и у смислу Христове науке, донијела нашем времену много добрих плодова. Ми смо пребољели материјалистичке и антирелигијовне реакције, увидјели смо да нам ни наука ни умјетност не могу надомјестити потребе религијовне. Ми знамо, и вјерујемо, да религије без друштвене организације, и без обреда У највећој већини случајева, не можемо себи замислити. Било би доиста штета, у интересу цијелог човјечанства, кад Католичка, Црква, не би уграбила, овдкову прилику, и дала поново, ограничујући се на религијозни рад, доказа своје виталности. Она би тај велики посао могла, извршити само онда ако би се одрекла свих оних својих аспирација. које изазивају сумњу, да је вјера у њеним рукама само средство с помоћу којега би она да дође до власти.

На концу, да се још једним погледом осврнемо и на наше властите прилике. Католичка, је Црква након преврата, У дијеловима бивше Аустроугарске Монархије, дошла у доста незгодан положај, и морала, је гледати с неповјерењем како ће се уредити њен одношај према државној власти, за, коју је могла претпостављати да be имати извјесних предрасуда против ње. И одиста, државна власт није знала да, стекне симпатије католичких прквених кругова, и да си осигура потпору и сарадњу њихову при изграђивању и уређењу државе. Тако су обе власти стале једна према, другој у ставу сумње, остајући стално будне и на. опрезу. Нама изгледа, да би Католичка Дрква, у сваком случају, била позвана да у данашњим приликама подузме, и сама од своје стране, акцију за сређивање одношаја, и да не би никако смјела остати пасивном; а то би она лако могла. да учини, око би разбила предрасуде које У једном дијелу нашег народа — што је, уосталом, према. развоју ствари и природно — против ње постоје. Ми смо наиме увјерени да, унаточ оног напријед опртаног стајалишта Цркве према Држави, Католичка Црква не заслужује оно неповјерење с којим је неки наши крајеви сусрећу, и морамо право признати, да је наше свећенество, у највећем своме дијелу, искрено народно, да воли своју земљу и свој народ, и да је том посвједочило. Ултрамонтанства, као јачег пожрета, у нас нема, те би се наше свећенство, уз мало само обзира, радо сасвим посветило народној ствари, вршећи нарочито своју чисту религијовну дужност у њему. (Ову опћу слику кваре дакако они свећеници, који под фирмом своје религијозне мисије врше своју приватну политичку агитацију, и тиме дискредитују саму Цркву.) Ми имамо у нашем народу нарочито два свијетла примјера католичких свећеника, који су пред својом савјешћу знали ријешити, и ријешили, спор у коме се нашле Црква и

253