Nova Evropa

vode nekoji bestemeljni razlozi i bojazni o prelazu na pravoslavlje, kao što se nekoji s istočne strane opet boje staroslovenskog jezika, da ne bi s pomoću njega katolici priveli pravoslavne u krilo zapadne rimske Crkve, Neopravdana je bojazan i s jedne i s druge strane, sve se je to davno prokuhalo i iskipelo u magjarskim i austrijskim razbijenim loncima, Ova tesnogrudnost, koja vuče svoj žalac iz partijske i plemenske osetljivosti, ni izdaleka ne sme uticati na ovo veliko dalekosežno pitanje, kojemu Je u budućnosti Slovenstva namenjena velika uloga u crkvenom i narodnom životu. Što su vekovi gradili to ne može ma bilo koja strančarska ili plemenska osetljivost da razgradi, Netom se uvede sveopća uuporaba glagoljice, otpada Dotreba pučkog jezika u crkvi, što ga nekoji svećenici zagovaraju, Ko je prijatelj glagoljice taj je i prijatelj narodnog jedinstva, Sad što nas spaja prihvatimo a što razdvaja odbacimo. U srećnom rešenju ovog crkvenog jezika potpuno se pokrivaju i popunjuju interesi crkve i države, a to je u ovom času sklapanja konkordafa najglavnije, F. Ivanišević,

Однос цркве према држави, у историји.

O односу цркве према држави, и обратно, — о том врло важном културном и политичком проблему, код нас се досад није, или се врло мало, расправљало и писало. То је карактеристичан знак за, наше прилике, који нам најбоље показује колико су мало на нас упливисали велики светски покрети, и како су наше мисли и наше енергије апсорбовали други, много узгреднији проблеми (особито племенски спорови), који ни издалоки немају толико важности за наш културни, социјални, и политички развитаж. Док се по другим државама, овака питања претресају на првом месту, јер она, спадају у проблеме око демократизације читавог државног живота, код нас се о њима никад не говори, те се не сећамо да смо у последње време читали о томе ма и најмањи новински чланак, Утолико радије поздрављамо прилику и жељу, да се ова тема изнесе н код нас на дневни ред.

Кад је говор о односу цркве према држави, треба се најпре укратко осврнути на, историјски развој тог питања. У том историјском развоју сусрећемо се са четири разне комбинације, које се не дају строго одвојити ни временским раздобљима, ни територијалним границама, јер се и одвите често јављају истодобно у разним државама, и преплићу на истом терену. — Те су четири комбинације следеће: |

[. Црква је потпуно спојена с државом: она није самостална организација; функције државне и функције црквене међусобно су повезане. Ову прву форму односа цркве према држави налазимо код свих старих народа, поглавито код Жидова, Грка, и Римљана. Заправо се у овом случају не би могло ни говорити о неком односу. Посебне црквене (или верске) организације, одвојене од државе, није било. Живот верски (код старих народа може сб

259