Nova Evropa

Идеја раставе цркве од државе одавна. је већ била позната. да њу се је борио још Енглез Тома Мор (16. столеће), и верски индивидуализам 17. столећа у Енглеској и Америци. Систем раставе био је најпре проведен у североамеричким Сједињеним Државама (још године 1797); а, иза. тога, и по многим другим америчким и европским државама, само већином на други начин. Најдоследније од свих америчких држава, провела је раставу цркве од државе Мексико (законима из године 1878 н 1674), где је циљ растави био супротставити се политичкој моћи клира. У Бразилији је проведена. растава, године 1890, пригодом проглашења Републике, исто тако и на Куби. Доследније и дубље проведена је растава у некојим европским државама, где се ради о заштити самоопредељења државе према политичкој моћи и пресизањима цркве. По америчком узору проведена, је растава пркве од државе у Ирској (године 1869): следбеници појединих конфесија, организовали су се на приватно-правном темељу, а уведена, је потпуна, равноправност свих конфесија. Године 1907 проведена је растава у женовском кантону у Швајцарској, где се црквена, организација оснива. на ирописима закона о сакупљању и удруживању. Веронаука се у школама поучава само као необлигатан предмет, на јавним местима није дозвољено вршење верских функција, а брак, матице, и гробишта, су цивилне ствари. Но најдалекосежнији закон у том погледу је француски, из године 1905. о којем морамо нешто више рећи.

Овим је законом у првом реду прокламована, у Француској слобода. култа и савести, те су докинуте све обавезе државе према цркви, вера је постала приватна ствар сваког појединца, држава нема о њом никаква посла. За уздржавање верских организација нема да се брине држава: коме треба, тај је и издржава. Старији свештеници, који више нису били способни за икакав рад, добили су отправнину или пензију, док је црквени иметак (од преко 800 милијона франака) припао већим делом држави и општинама, за, јавне сврхе; а тек мањи део остављен је верским друштвима, као фонд. Што се тиче црквених зграда, уколико су ове немлосредно служиле за култ (цркве, синагоге), остале су оно. и надаље — да се < њима, врше верске функције — у поседу верских удружења или верских функцијонара., Насупрот, зграде које не служе директно за црквени култ (бискупске палаче, курије, семеништа) остављене су у бесплатном поседу само за. две, највише за пет година. И друге установе француског закона о растави врло су важне, али би нас далеко одвело кад бисмо их хтели овде наводити. Споменућемо само још, да је брак обавезно цивилам, исто тако и матице; да су литије (опходи), и остале јавне верске функције, дозвољене, али их месни уреди, у интересу јавног реда, могу и забранити; да службене особе не морају суделовати код црквених прослава, да су распећа уклоњена, из школа. и јавних уреда, те да свештенство не ужива никаквих привилегија, особито не у погледу вршења, војне дужности. Дозвољене су само месне црквене организације, и то само у смислу закона о друштвима. — Овај је закон још увек остављао доста, привилегија, цркви, особито католичкој, у погледу њене компетенције; али је при свем том црква противу њега најжешће иступила, и свештенству наредила да проводи пасивну резистенцију, што је у Француској још више распирило отпор, тако да је, доласком на владу Клемансоа и Бријана, донесен додатак к закону, којим је проведена потпуна растава и докинуте и најмање привилегије цркве.

| 263