Nova Evropa

трубе да смо ми три народа, са, различитим тежњама% — Џека нам нико не рекне, да је ово парадокс: да Југословенство корача својим сталним путевима, а да су у овој епизоди проговорили логично елементи једне унутарње борбе, која ће се све дотле јављати док не нађе смирење у једино могућем и сигурном решењу, којему добро схваћено Југословенство даје своју суштину и пуноћу.

Проблем је уистину лак. Ми смо га више пута истакли, и наша »Нова Европа« не престаје о њему говорити. Нађите му формулу; репимо: у овој земљи не сме бити ни победитеља, ни побеђених, и ми смо се разумели, Али то можда, није доста убедљиво. Морамо бити јаснији,

Истина је у овоме: чежња и борба за слободом, амо преко Дрине и Саве, није се углавном састојала, у томе да, се решимо Аустроугарске Монархије. То је било тек секундарно. Прво је било, да се економски емапципујемо, да сваки наш уплаћени новчић у порез и намете остане код куће; да се са тим народним иметком стварају предувети за материјално снажсње појединаца и делине, — да се тим улогом властитих снага, властитог стварања, и властитих добара, не јача и не користи неко трећи изван наше скупине. Речју, да будемо у својој кући господари те да управљамо и располажемо са својом властитом кесом. То је, уосталом, тежња свих скупина, н та тежња ствара. покрете, који добише назив: борба за, слободом.

У тим и таким настојањима стварала се је граница до које сиже наш скупни надијонални интерее. Долазећи на врући терен Босне и Херцоговине, например, сукобише се два настојања истог садржаја, и један окрстише врпеским а други хрватским именом; али онога. часа када се увидало, да су оба та настојања потпуно идентична, да у себи немају ништа супротно, него дапаче да идући скупа могу потпуније и тачније решити сваки своју постављену задаћу, тог је часа идеја народног јединства нашла лотпуно своје оправдање, и слила се је у југословенском имену, као најпотпунијем, најширем, и најлешшпем, које ће обухватити, здружити, и скупиги све снаге, све тежње, и све еманације јединственога народа.

Је ли ослобођени народ осетио ту слободу онако како ју је он замишљаоз Јесу ли сва подавања, све снаге, сви животи, све стварање, употребљени, кроз минуле четири године заједничкога живота, зато и у ту сврху, да свакоме појединцу, да свакој скупини, да сваком селу и сваком граду буде боље и лакше; је ли народни аснушт уложен тако, да су сваки појединад и свака скупина могли увидети, да се у границама могућности и људских снага руководи и управља најбоље, и да смо барем приближно постигли иманентне тежње за слободом оном и онаковом каква је у истину замишљена, била, и за какову су се водиле оне велике борбе“ Или смо можда, само променули фирму, а у суштини наставило се оно исто што је радила и Аустроугарска, само с том разликом, да улози народа нису ишли проко нацијоналног територија него су се улагали, и искоришћавали, једино за део народа, а често и за само једну скупину људи“ — Ово је потоље мишљење мало помало превладало. Нећемо испитивати, је ли оно у својој потпуности оправдано; нећемо испитивати ни уколико је оно на уметни начин ширено и подржавано. Рекриминације сада не користе, а нису овде ни на правоме месту. Сигурно је, међутим, ово. Стварало се, и створило се, једно мишљење, да се из Београда не управља народним добром како Си требало, и да једна те иста рука не милује и не глади с истом забрипу- |

346